Кад је избила економска криза у САД било је нормално да се она разлије по глобализованом свету и онда прогласи светском кризом. Али је штета коју је донела различита у различитим економијама, јер се у свакој од њих, негде мање а негде више, криза помешала са домаћим проблемима и успесима. Код нас је подстакла тињајућу домаћу кризу, за коју су услови нажалост дуго стварани. Главни проблем у САД је био пад тражње, па је кренуло његово лечење емитовањем долара и повећањем домаће потрошње, која се може остварити и без домаћег стварања, увозом из многих земаља, које и даље продају робу и примају зелене доларе у своје резерве.

А нашу кризу је изазвао, управо обратно, утањени прилив страних кредита и улагања, који је отежао покривање вишка потрошње над оним што створимо сами. Мањак девиза увећао је њихову тражњу и цену, што је као аутоматски подешивач смањило дефицит у размени са светом, те ублажило трошење девизних резерви.

Остао је проблем лоше структуре. Одавно је наш привредни раст оствариван на увозу и другој трговини, банкарским и телекомуникационим услугама. Стагнирали су или опадали сектори индустрије, пољопривреде, услуга иностранству, који су могли приходовати у свету изван малог домаћег тржишта. Та грешка пропуштања да инострани капитал оде у подстицање извозних капацитета морала је једном показати слабост у целој економији. Без инвестирања забележено је смањење запослености, тражње и назадовање. Инфлација је даље затварала неравнотежу понуде и тражње и грицкала инвестиције и стандард људи.

Уместо да се увиди да претерана јавна потрошња покривана увозом обеснажује домаћу привредну активност и подстиче инфлацију, влада је кренула ка увећању те потрошње и дефицита буџета, као да смо САД. Подстиче кредите учвршћене у еврима за повећање ликвидности, потрошње и обнављање увоза. Уместо да се уравнотежи потрошња са укупно створеним, убрза промена структуре и поправља инвестициона клима, влада новим буџетским издацима поткупљује углавном стране инвеститоре, плаћајући им до 10.000 евра за сваког запосленог и ослобађајући их пореза на добит, смањујући и будуће јавне приходе. Призивају се стране инвестиције ,,квалитетном домаћом радном снагом”, а пет пута имамо мање, у процентима, универзитетски образованих него неке развијене земље.

Уместо улагања у знање потплаћујемо запошљавање и обучавање неквалификованих. Уместо да унапређујемо инфраструктуру као услов за сва потенцијална улагања, ми инвеститоре плаћамо новцем пореских обвезника. Уместо довршења приватизације, држава претвара недовољне пореске приходе у свој капитал. Крцкамо будућност и запостављамо боље опције.

Па зашто тако лако пролазе све већи расходи државе који нам кваре будућност? Не шири се свест да сваки ,,јавни расход” морамо платити кроз још веће дажбине, односно инфлацију. Дажбине узимају већ пола свега што створимо, а инфлација нам је неколико пута већа од оне у ЕУ. Слатко је данас трошити оно што ће се можда створити убудуће, а садашњој власти није у интересу да објасни да ће стога будућност бити гора од оне која би била уз другачије поступање данас.

консултант за страна улагања