Рецензије у помоћ

(На кра­ју се­ри­је тек­сто­ва: Ка­ко вред­но­ва­ти на­уч­ни рад?)

Ак­ту­ел­но пи­та­ње о про­це­ни на­у­ке на­ста­ло је пре све­га због не­до­вољ­ног осла­ња­ња на на­уч­ну тра­ди­ци­ју у кон­стру­и­са­њу од­го­ва­ра­ју­ћих ме­ха­ни­за­ма и због пре­те­ра­ног ен­ту­зи­ја­зма у по­гле­ду та­ко­зва­не „кван­ти­фи­ка­ци­је на­уч­них ре­зул­та­та“.

Ова­кав при­ступ, иако не­спор­но мо­ти­ви­сан ре­ал­ном по­тре­бом да се у срп­ској на­у­ци одво­ји жи­то од ку­ко­ља, у ствар­но­сти је до­вео до гу­ше­ња жи­та ку­ко­љем, јер је уме­сто ин­си­сти­ра­ња на ква­ли­те­ту, као је­ди­ни кри­те­ри­јум „на­уч­не ком­пе­тент­но­сти“ (ни ма­ње, ни ви­ше) по­ста­вио број об­ја­вље­них ра­до­ва.

Об­ја­ви­ти се, на­рав­но, мо­же сва­шта, а број об­ја­вље­них ра­до­ва ни­ка­да ни­је ста­јао ни у ка­квој ве­зи са ква­ли­те­том на­уч­ног ра­да.

По­се­бан про­блем у та­ко­зва­ној кван­ти­фи­ка­ци­ји на­уч­них ре­зул­та­та ле­жи у не­у­ва­жа­ва­њу су­штин­ске раз­ли­ке из­ме­ђу при­род­них и дру­штве­них на­у­ка. При то­ме ни­је реч о не­ка­квој по­тре­би да се кван­ти­та­тив­ни кри­те­ри­ју­ми за ове на­у­ке раз­ли­ку­ју, већ у чи­ње­ни­ци да дру­штве­не на­у­ке у на­че­лу ни­је мо­гу­ће сми­сле­но кван­ти­фи­ко­ва­ти, ни­шта ви­ше не­го што се мо­же кван­ти­фи­ко­ва­ти умет­ност.

Мо­жда је мо­гу­ће бро­је­ви­ма ме­ри­ти ре­зул­та­те у при­род­ним и тех­нич­ким на­у­ка­ма. При­ме­ра ра­ди, кроз број па­те­на­та, успе­шних екс­пе­ри­мен­тал­них ре­зул­та­та или оба­вље­них ко­лек­тив­них ем­пи­риј­ских ис­тра­жи­ва­ња. Исто­вре­ме­но, не­мо­гу­ће је бро­је­ви­ма ме­ри­ти ква­ли­тет со­ци­о­ло­шке ана­ли­зе, ори­ги­нал­ност не­чи­јих иде­ја о дру­штве­ном уре­ђе­њу, или ре­ал­ни ути­цај не­чи­јег ра­да на кре­та­ње на­у­ке у ње­го­вој обла­сти.

Не­мо­гу­ће је, слич­но то­ме, ме­ри­ти број­ка­ма „ком­пе­тент­ност“ не­ког сли­ка­ра по бро­ју на­сли­ка­них сли­ка, или ком­пе­тент­ност не­ког му­зи­ча­ра по бро­ју из­ве­де­них ком­по­зи­ци­ја. Ис­ку­ство је, шта­ви­ше, по­ка­за­ло да у дру­штве­ним и ху­ма­ни­стич­ким на­у­ка­ма ве­ли­ки во­лу­мен ра­да че­сто ко­ин­ци­ди­ра са про­сеч­ним или ис­под­про­сеч­ним ква­ли­те­том.

На­ме­ра овог при­ло­га ни­је да кри­ти­ку­је, већ да пред­ло­жи ре­ше­ње. То ре­ше­ње мо­ра би­ти на тра­гу на­уч­не тра­ди­ци­је, тј. мо­ра се за­сни­ва­ти на про­це­ни нај­у­ти­цај­ни­јих и нај­у­глед­ни­јих струч­ња­ка при­зна­тих од сво­је стру­ке, а не од не­ка­квог ад­ми­ни­стра­тив­ног апа­ра­та ко­ји ба­ра­та број­ка­ма.

У сва­кој на­уч­ној за­јед­ни­ци тач­но се зна ко су љу­ди ко­ји има­ју ме­ђу­на­род­ну про­пул­зив­ност, и у сва­кој на­уч­ној обла­сти мо­ра по­сто­ја­ти ме­ђу­на­род­ни еле­мент про­це­не.

У са­да­шњем си­сте­му на­уч­на ком­пе­тент­ност се про­це­њу­је не­ка­квим ал­го­рит­мом ко­ји под­ра­зу­ме­ва не­пре­ста­но пи­са­ни­је и об­ја­вљи­ва­ње по прин­ци­пу што ви­ше, то бо­ље.

При то­ме се отво­ре­но дис­кри­ми­ни­шу ино­стра­не пу­бли­ка­ци­је, јер се не бо­ду­ју ви­ше од до­ма­ћих, што је пра­ви ап­сурд. Ко­ри­сти се из­ве­сна ме­ђу­на­род­на ли­ста ко­ју по­не­где на­зи­ва­ју и „Фло­ри­да ин­дек­сом“, ко­ја об­у­хва­та го­то­во ис­кљу­чи­во аме­рич­ке ча­со­пи­се.

Уме­сто те ме­то­де, би­ло би, ре­ци­мо, ко­ри­сно ви­де­ти ка­ква је ствар­на ком­пе­тент­ност на­уч­ни­ка у Ср­би­ји, кроз, ре­ци­мо, њи­хов ме­ђу­на­род­ни про­фил.

Ефи­ка­сност на­уч­ног ра­да мо­же се про­це­њи­ва­ти при­ме­ном ме­ђу­на­род­ног ре­цен­зи­ра­ња. При то­ме, до­вољ­но је, ре­ци­мо, да сва­ка на­уч­на уста­но­ва обез­бе­ди ре­цен­зи­је укуп­ног ра­да сво­јих за­по­сле­них на­уч­ни­ка сва­ких пет го­ди­на (ак­ту­ел­но тра­ја­ње јед­ног про­јект­ног пе­ри­о­да за фи­нан­си­ра­ње на­уч­ног ра­да у Ср­би­ји) од стра­не ко­ле­га са ре­фе­рент­них на­уч­них уста­но­ва.

У дру­штве­ним на­у­ка­ма то би, ре­ци­мо, би­ли, по­ред уни­вер­зи­тет­ских цен­та­ра у ан­гло­сак­сон­ском, гер­ман­ском и ро­ман­ском све­ту, спе­ци­ја­ли­зо­ва­ни ин­сти­ту­ти по­пут не­мач­ког Макс Планк ин­сти­ту­та, аустриј­ског Ин­сти­ту­та за ху­ма­ни­стич­ке на­у­ке или Ин­сти­ту­та за на­пред­не сту­ди­је, ма­ђар­ског Ко­ле­ги­ум Бу­да­пе­ста, че­шког Ин­сти­ту­та за ин­тер­ди­сци­пли­нар­на ис­тра­жи­ва­ња при Кар­ло­вом уни­вер­зи­те­ту у Пра­гу итд.

Ове ре­цен­зи­је, у на­че­лу, ни­су су­бјек­тив­не и не пи­шу се по на­руџ­би, јер та­ква тра­ди­ци­ја је угра­ђе­на у струк­ту­ру ин­сти­ту­ци­о­нал­ног и мо­ти­ва­ци­о­ног окви­ра за са­мо ба­вље­ње на­у­ком. Та­кве ре­цен­зи­је је у нај­ве­ћем бро­ју слу­ча­је­ва мо­гу­ће до­би­ти, а њи­хо­ва це­на је сва­ка­ко ма­ња од це­не огром­ног ад­ми­ни­стра­тив­ног по­ступ­ка ко­ји по­ку­ша­ва да на­уч­ну свест и ква­ли­тет све­де у та­бе­ле и епру­ве­те.

Ре­зул­та­ти ре­цен­зи­ра­ња, упо­ре­ђе­ни са ре­цен­зи­ја­ма до­ма­ћих ко­ле­га, та­да би се, от­при­ли­ке, услов­но и ве­о­ма оквир­но, при­бли­жи­ли не­ка­квој иоле ре­ал­ној про­це­ни „на­уч­не ком­пе­тент­но­сти“ ис­тра­жи­ва­ча.

Ко­нач­но, кључ­ну уло­гу у ор­га­ни­за­ци­ји ре­цен­зи­ра­ња мо­ра­ле би да игра­ју спе­ци­ја­ли­зо­ва­не ко­ми­си­је за сва­ку ди­сци­пли­ну, уз кон­сул­то­ва­ње ауто­ра чи­ји се рад ре­цен­зи­ра. Та­кво ре­цен­зи­ра­ње не мо­гу ор­га­ни­зо­ва­ти ад­ми­ни­стра­тив­ни слу­жбе­ни­ци, јер оно ни­је ад­ми­ни­стра­тив­на ствар, не­го за­ди­ре у сам ме­ри­тум на­уч­ног раз­во­ја ко­ји је спе­ци­фи­чан за сва­ку на­уч­ну област.

У дру­штве­ним на­у­ка­ма, кван­ти­фи­ка­ци­ју тре­ба од­ба­ци­ти. Она не­ма зна­ча­ја као по­ка­за­тељ на­уч­ног ква­ли­те­та, већ ис­кљу­чи­во као ин­ди­ка­тор не­чи­је сна­ла­жљи­во­сти, спрем­но­сти на ком­про­ми­се и мо­ти­ва­ци­је да се што ви­ше за­ра­ди, а не да се што ква­ли­тет­ни­је ра­ди.

Ка­да је реч о при­род­ним на­у­ка­ма, мој за­кљу­чак је исти она­кав ка­кав би тре­ба­ло да бу­де за­кљу­чак при­род­них и тех­нич­ких на­уч­ни­ка ка­да је реч о дру­штве­ним и ху­ма­ни­стич­ким на­у­ка­ма: не знам. Не­ка при­род­ња­ци од­лу­че о на­чи­ну вред­но­ва­ња при­род­них на­у­ка - то им је стру­ка. А не­ка „дру­штве­ња­ци“, чи­ји је део ци­ви­ли­за­циј­ског кор­пу­са и Ари­сто­тел - све­сни ње­го­ве кон­ста­та­ци­је да ра­зу­ман чо­век зна шта се мо­же ме­ри­ти са ко­ли­ком пре­ци­зно­шћу - из­на­ђу тра­ди­ци­ји при­ме­ре­ни­ји на­чин вред­но­ва­ња на­уч­ног ра­да.

На­уч­ни са­вет­ник, Ин­сти­тут за ме­ђу­на­род­ну по­ли­ти­ку и при­вре­ду, Бе­о­гра