(На крају серије текстова: Како вредновати научни рад?)

Актуелно питање о процени науке настало је пре свега због недовољног ослањања на научну традицију у конструисању одговарајућих механизама и због претераног ентузијазма у погледу такозване „квантификације научних резултата“.

Овакав приступ, иако неспорно мотивисан реалном потребом да се у српској науци одвоји жито од кукоља, у стварности је довео до гушења жита кукољем, јер је уместо инсистирања на квалитету, као једини критеријум „научне компетентности“ (ни мање, ни више) поставио број објављених радова.

Објавити се, наравно, може свашта, а број објављених радова никада није стајао ни у каквој вези са квалитетом научног рада.

Посебан проблем у такозваној квантификацији научних резултата лежи у неуважавању суштинске разлике између природних и друштвених наука. При томе није реч о некаквој потреби да се квантитативни критеријуми за ове науке разликују, већ у чињеници да друштвене науке у начелу није могуће смислено квантификовати, ништа више него што се може квантификовати уметност.

Можда је могуће бројевима мерити резултате у природним и техничким наукама. Примера ради, кроз број патената, успешних експерименталних резултата или обављених колективних емпиријских истраживања. Истовремено, немогуће је бројевима мерити квалитет социолошке анализе, оригиналност нечијих идеја о друштвеном уређењу, или реални утицај нечијег рада на кретање науке у његовој области.

Немогуће је, слично томе, мерити бројкама „компетентност“ неког сликара по броју насликаних слика, или компетентност неког музичара по броју изведених композиција. Искуство је, штавише, показало да у друштвеним и хуманистичким наукама велики волумен рада често коинцидира са просечним или исподпросечним квалитетом.

Намера овог прилога није да критикује, већ да предложи решење. То решење мора бити на трагу научне традиције, тј. мора се заснивати на процени најутицајнијих и најугледнијих стручњака признатих од своје струке, а не од некаквог административног апарата који барата бројкама.

У свакој научној заједници тачно се зна ко су људи који имају међународну пропулзивност, и у свакој научној области мора постојати међународни елемент процене.

У садашњем систему научна компетентност се процењује некаквим алгоритмом који подразумева непрестано писаније и објављивање по принципу што више, то боље.

При томе се отворено дискриминишу иностране публикације, јер се не бодују више од домаћих, што је прави апсурд. Користи се извесна међународна листа коју понегде називају и „Флорида индексом“, која обухвата готово искључиво америчке часописе.

Уместо те методе, било би, рецимо, корисно видети каква је стварна компетентност научника у Србији, кроз, рецимо, њихов међународни профил.

Ефикасност научног рада може се процењивати применом међународног рецензирања. При томе, довољно је, рецимо, да свака научна установа обезбеди рецензије укупног рада својих запослених научника сваких пет година (актуелно трајање једног пројектног периода за финансирање научног рада у Србији) од стране колега са референтних научних установа.

У друштвеним наукама то би, рецимо, били, поред универзитетских центара у англосаксонском, германском и романском свету, специјализовани институти попут немачког Макс Планк института, аустријског Института за хуманистичке науке или Института за напредне студије, мађарског Колегиум Будапеста, чешког Института за интердисциплинарна истраживања при Карловом универзитету у Прагу итд.

Ове рецензије, у начелу, нису субјективне и не пишу се по наруџби, јер таква традиција је уграђена у структуру институционалног и мотивационог оквира за само бављење науком. Такве рецензије је у највећем броју случајева могуће добити, а њихова цена је свакако мања од цене огромног административног поступка који покушава да научну свест и квалитет сведе у табеле и епрувете.

Резултати рецензирања, упоређени са рецензијама домаћих колега, тада би се, отприлике, условно и веома оквирно, приближили некаквој иоле реалној процени „научне компетентности“ истраживача.

Коначно, кључну улогу у организацији рецензирања морале би да играју специјализоване комисије за сваку дисциплину, уз консултовање аутора чији се рад рецензира. Такво рецензирање не могу организовати административни службеници, јер оно није административна ствар, него задире у сам меритум научног развоја који је специфичан за сваку научну област.

У друштвеним наукама, квантификацију треба одбацити. Она нема значаја као показатељ научног квалитета, већ искључиво као индикатор нечије сналажљивости, спремности на компромисе и мотивације да се што више заради, а не да се што квалитетније ради.

Када је реч о природним наукама, мој закључак је исти онакав какав би требало да буде закључак природних и техничких научника када је реч о друштвеним и хуманистичким наукама: не знам. Нека природњаци одлуче о начину вредновања природних наука - то им је струка. А нека „друштвењаци“, чији је део цивилизацијског корпуса и Аристотел - свесни његове констатације да разуман човек зна шта се може мерити са коликом прецизношћу - изнађу традицији примеренији начин вредновања научног рада.

Научни саветник, Институт за међународну политику и привреду, Београ