Србија се суочава са економском кризом, пре свега, услед мање расположивости инокапитала, што је редуковало кредитирање и оборило домаћу тражњу. Ствар додатно отежава и пад извоза, условљен и падом производње и увозне тражње у скоро свим европским земљама, нашим трговинским партнерима.

Извесно је да ће у прва два тромесечја ове године бити забележена негативна стопа раста производње (бруто домаћег производа – БДП), те ће се земља наћи у рецесији. Колики ће пад бити није лако рећи. Индустрија ће бити у снажном минусу, пре свега због пада металургије, хемијске и индустрије гуме и пластике, индустрије грађевинских материјала (доскора „транзиционих лидера”) и уопште извозно оријентисаних грана. Знатан пад чини се извесним за трговину, финансијско посредовање, грађевинарство. Тенденције за пољопривреду тешко је предвидети, али после родне 2008. и високих цена било би добро поновити такав резултат. Ствар би могле да поправе телекомуникације.

Буџетска рупа и отплата јавног дуга ће однети око једну и по милијарду евра. Паре би требало да се намакну од прихода од приватизације, концесионих зајмова (и донација) ЕУ, Светске банке, Европске банке за обнову и развој и Европске инвестиционе банке и комерцијалног задуживање државе, пре свега у иностранству. Уз одређени пораст пореских оптерећења и знатно смањење јавне потрошње, то ће омогућити покривање (консолидованог) буџетског дефицита од око три одсто БДП-a.

Главни проблем наше земље је висок дефицит (текућег рачуна) платног биланса узрокован пре свега великим увозом и малим извозом. Ове године ће, по свему судећи, дефицит бити знатно смањен због очекиваног снажног пада увоза, али би он, ипак, могао износити три до три и по милијарде евра (од десет до дванаест одсто БДП-a). Ако се има у виду да би сервисирање главнице пристиглог (приватног и државног) инодуга ове године могло износити око пет, а да би стране директне инвестиције могле бити око једну и по милијарду, долазимо до једноставне рачунице да је неопходно да се Србија ове године задужи око седам милијарди евра. Или да потроши знатан део девизних резерви, а да се за толико мање задужи. Или пак да репрограмира део дугова који доспевају.

Шта ће бити од овога? Вероватно – комбинација ове три могућности. После аранжмана са ММФ-ом нето девизне резерве ће у овој години бити две милијарде и двеста милиона евра веће, те би на располагању за интервенције на девизном тржишту био нешто већи износ од тога (у складу с минимумом нето девизних резерви усаглашених са ММФ-ом).Преостали износ неопходан за равнотежу прилива и одлива девиза морао би се намаћи репрограмирањем већег дела краткорочних и приспелих дугорочних дугова и новим задуживањем (приватног и, у мањој мери, јавног сектора). После договора у Бечу са великим банкама, кредиторима наших предузећа (где је „жирант” ММФ), то се чини остваривим и поред снажно смањене расположивости новца на европском банкарском тржишту – посебно за ризичне земље попут Србије.

У овом сценарију, који се чини позитивним, али не и нереалним, курс не би био под претераним притиском. Макроекономска стабилност, услов за какав-такав привредни амбијент, била би одржана. Равнотежа, дакле, успоставља се на нижем нивоупотрошње, односно курса и реалних зарада и пензија. Корекција је непријатна из социјалног угла, али није снажна и дестабилизујућа.

Алтернативни сценарио са знатно мањим дотоком капитала и одсуством значајнијег репрограма приватних инодугова утицао би на јак удар на курс и девизне резерве и значајнији пад увоза, производње, извоза, зарада. Снажно растући курс довео би критичан број предузећа (и задужених грађана) до банкрота. Морамо, дакле, делимично финансирати дефицит, ако не желимо нагло и врло болно прилагођавање.

Рецепт гласи: ММФ, репрограм и ново задуживање.

Научни центар Привредна комора Србије