Пре неколико дана у Подгорици је био Стивен Кон, извршни директор америчког Националног центра звиждача у пиштаљку из Вашингтона. Наравно и минимално упућени знају да, без обзира на „звиждаче” и „пиштаљку”, разлог његове посете Црној Гори није била никаква музичка изведба већ нешто сасвим друго. Било је то предавање на тему „Пријављивање корупције – заштита звиждача и јавни интерес”.

Било би добро да је наша јавност о садржини предавања чула нешто више. Тема је и за нас актуелна и интересантна. Али довољно асоцијативно је и постојање институције коју је Стивен Кон као извршни директор представљао. Јер њено постојање упозорава на потребу преиспитивања (не)адекватности код нас доминантног односа према феномену „дувача у пиштаљку” или како најчешће кажемо – инсајдера.

Не мислим наравно да је умесно да се, у вези са заштитом инсајдера, поредимо са САД, које су са њом почеле прве и без сумње отишле најдаље. Али за потребу преиспитивања нашег односа према том феномену упозорава и чињеница да је у савременом свету тешко замислива делотворна концепција за борбу против корупције ако, уз остало, не подразумева битан допринос који у разоткривању корупционашких афера и злоупотреба дају инсајдери, односно „звиждачи у пиштаљку”.

Пре неколико година светски чувена ревизорска кућа „Прајс вотерхаус куперс” објавила је резултате истраживања спроведеног у 40 земаља света у више од 5.000 институција и компанија. У 43 одсто случајева корупције и преваре разоткривене су захваљујући инсајдерима. У 2008. објављена су истраживања професора Дака, са Универзитета у Торонту, и Морсеа и Зингалеса, са Чикашког универзитета, као и оног које је спровела асоцијација „Овлашћени истраживачи превара”, и потврдила су изузетно висок допринос инсајдера у борби против корупције. Ово последње истраживање је допринос „звиждача у пиштаљку” у разоткривању корупционашких афера и превара „подигло” на чак 50 одсто, што је далеко више од процента који отпада на активности формалних механизама контроле или акције полиције.

Разуме се, држава која од инсајдера очекује овакав и сличан допринос мора имати и законе који ће их, ако ништа друго, бар штитити од злостављања на послу, различитих облика „одговорности”, отказа. Многе државе одавно их имају. У САД, на пример, први је донет још у 19. веку, а касније још педесетак.

Иначе, резултати истраживања показују да су у високом проценту инсајдери руковођени мотивима који нису лукративни. Људи се, дакле, често супротстављају корупцији и криминалу не зато да би сами нешто стекли, већ ради заштите јавног интереса. Ипак, неке државе својим законима осим заштите од непријатности нуде инсајдерима и одговарајуће економске стимулансе и награде. Примера ради, према федералним законима САД, инсајдер који разоткрије корупционашки или криминални случај у јавном сектору, не само да је заштићен од непријатних консеквенци већ може да рачуна на износ од 15 до 30 одсто од враћеног новца.

Ми немамо ни сличан закон. Заправо, уопште и немамо заштиту инсајдера. А због склоности многих да олако „оцене” да је реч о „западним новотаријама” не бисмо смели да занемарујемо многобројне људе који су „проговорили” и дали битан допринос у борби против корупције у својим срединама као и примере бруталног „реванша”. Предстојеће разматрање и усвајање закона о тајнама и закона о изменама и допунама Закона о слободном приступу информацијама добра је прилика да се уношењем одговарајућих решења бар у једном од њих учини први значајан корак у заштити инсајдера. А прилику чини још бољом то што већ постоје одговарајућа, добро артикулисана решења од којих се оно, вероватно најквалитетније, у облику амандмана које је поднео заштитник грађана, већ налази у Народној скупштини.

Било би тешко, односно не знам чиме би се уопште могло правдати пропуштање још једне шансе да бар почнемо градити правни механизам заштите инсајдера.

повереник за информације