Malo je stvari u ovom gradu koje me zaista podsećaju na Beograd. Kada bi me neko ko nije odavde pitao šta je ono prvo na šta pomislim kad kažem Beograd, teško da bih imao spreman zadovoljavajući odgovor. Nisam od onih uobraženih „starih” Beograđana koji za nestanak beogradskog duha krive tamo neke „divlje” koji su došli i pokorili neke ovde „pitome”, pa ih postepeno proterali sa njihovih staništa. Svi smo mi odnekud došli, samo je pitanje gde ćemo stići i šta ćemo ostaviti iza sebe. I ko još danas ima tapiju da sebe naziva pravim Beograđaninom?! Da li to znači da si rođen negde na Starom gradu ili Vračaru, da su ti plafoni u kući visoki preko tri metra i da ti je prababa pila čaj sa ženom francuskog konzula. Nema veze što je praunuk sada glavni fan „Granda”, šmrče koku svakog vikenda, u uskoj majici, s „fudbalerkom” (mali lažni čiroki) na glavi – stereotip današnje prave beogradske omladine. U pozorištu i bioskopu nije se bilo deset godina, jer to je teško smaranje. Pre neki dan u troli sam čuo naizgled finu devojčicu iz „prave beogradske porodice” kako preko mobilnog priča o nekoj nastavnici u školi koja se „prvo kur…, al su je odma’ napušili, pa je onda iskulirala, i onda je sve bilo u fulu”.

Kultna mesta kao što su Skadarlija, „Srpska kafana”, SKC, KST itd. sada su samo blede senke nekadašnjeg beogradskog načina zezanja. „Više nema Đure Jakšića, salveta i poema”, reči su jedne naše pesme, koja je trebalo da bude satira, ali je ubrzo postala himna destrukcije. Nekad mi je potrebna duža šetnja po Kališu, da dođem do Pobednika, da bih se uverio da sam stvarno u Beogradu. Pri tom ne mogu ni da napravim ljudski krug, pošto je „gradskim većnicima” (vidi Alan Ford), potrebno dve godine da poprave most kod Rimskog bunara. Za to vreme bi sazidali i Skadar na Bojani, akamoli ukucali par dasaka. Pogled sa Kalemegdanske tvrđave me uvek podseti na užasan potencijal koji ovaj grad zaista ima, ali ga ne koristi. Samo se u predizbornim kampanjama trubi o tome kako će se Beograd spustiti na reke i postati neka vrsta balkanskog Njujorka. U stvarnosti, osim nekoliko mehana na burićima i pokojeg novog višespratnog spomenika tajkunizaciji, na tom vidiku i nema bogznašta. Prošla gradska vlast volela je da maše virtuelnim planovima o izgradnji Beograda. „Od marine ’Dorćol’ do Ade Huje” bila je njihova čuvena krilatica, iza koje su se krile brojne malverzacije i talovi od 10 odsto, a koje se po difoltu primenjuju u ovom gradu i ovoj zemlji od kada znam za sebe.

Još jedna stvar mi neviđeno bode oči ovih dana. To je kampanja svima nama dragog Parking-servisa, pod nazivom „Deblokada grada”. Ovu akciju prati i simpatična reklama na TV-u, kojojje cilj da malo popravi imidž jednom od, u narodu, najomraženijih javnih preduzeća u Beogradu. Iz sadržaja reklame neko bi rekao da se stvari zaista menjaju nabolje, barem što se tiče parkiranja u gradu. Činjenice, ipak, govore drugačije. Istina je da u saobraćaju u Beogradu vlada potpuni haos i anarhija. Bahatost je ključna vrlina koju mora da poseduje svaki dobar vozač. U levici mobilni, desnica na trubi, ispod sedišta pajser ili dizalica – za svaki slučaj. Ključne saobraćajnice kao što je Bulevar revolucije odavno imaju samo jednu traku, jer druga služi za parkiranje. Skoro je na Terazijama otvoren još jedan elitni kafić namenjen poštovaocima pravog beogradskog načina života. Ovi pravi Beograđani koriste dve od tri postojeće saobraćajne trake da ispred lokala parkiraju svoje zatamnjene kočije, od kojih neke nemaju ni registarske tablice. Sve ovo dešava se usred saobraćajnog špica, naočigled policije, bašpreko puta beogradskog odbora Demokratske stranke. U međuvremenu, na drugom kraju grada, operativci Parking-servisa odnose nekog „juga” ili „stojadina”, kako bi deblokirali prolaz za nekog pravog Beograđanina. Predlažem da se jedna od narednih kampanja nazove po čuvenom Super Hikovom sloganu:„Kradem od siromašnih da bih dao bogatima”. To bi barem obezbedilo veću transparentnost u radu.

I za kraj, moji pravi stari Beograđani i Beograđanke, šta bih vam rek’o? Za ovakvu sliku velegrada nisu nam krivi ni vlast, ni gradonačelnik, ni mnogobrojne neokrečene fasade, ni „superorganizovani” gradski prevoz u kojem svakog dana gazimo jedni preko drugih, ni to što imamo samo dva mosta, a obećali su nam 20, ni onih 30 radikala što svaki dan izazivaju kolaps u saobraćaju, ni prljave ulice, ni poslanici lenčuge, ni prepuni kontejneri, ni sve ostalo đubre. Krivi smo mi šatro pravi Beograđani koji smo dopustili da naš grad bude sistematski uništen od strane idiota, po svemu sudeći nas samih. Znam da mnogima smeta što se u Strahinjića-bana više čuje jekavica nego ekavica, i što nam grad miriše na ćevape i kobasice, ali to što si negde rođen ne znači da zaista negde pripadaš, i obratno. Znam mnogo ljudi iz unutrašnjosti koji se lepše ponašaju od nekih nabeđenih šmekera iz „kruga dvojke”. Znam i one koji su došli i od prestonice napravili palanku. Jedno je sigurno – kad si u Rimu budi Rimljanin, a ako si Rimljanin ne budi varvarin. Beogradski duh nije umro samo je duže vreme zarobljen u nekoj prljavoj boci i čeka da bude oslobođen.

član grupe Beogradski sindikat