Мало је ствари у овом граду које ме заиста подсећају на Београд. Када би ме неко ко није одавде питао шта је оно прво на шта помислим кад кажем Београд, тешко да бих имао спреман задовољавајући одговор. Нисам од оних уображених „старих” Београђана који за нестанак београдског духа криве тамо неке „дивље” који су дошли и покорили неке овде „питоме”, па их постепено протерали са њихових станишта. Сви смо ми однекуд дошли, само је питање где ћемо стићи и шта ћемо оставити иза себе. И ко још данас има тапију да себе назива правим Београђанином?! Да ли то значи да си рођен негде на Старом граду или Врачару, да су ти плафони у кући високи преко три метра и да ти је прабаба пила чај са женом француског конзула. Нема везе што је праунук сада главни фан „Гранда”, шмрче коку сваког викенда, у уској мајици, с „фудбалерком” (мали лажни чироки) на глави – стереотип данашње праве београдске омладине. У позоришту и биоскопу није се било десет година, јер то је тешко смарање. Пре неки дан у троли сам чуо наизглед фину девојчицу из „праве београдске породице” како преко мобилног прича о некој наставници у школи која се „прво кур…, ал су је одма’ напушили, па је онда искулирала, и онда је све било у фулу”.

Култна места као што су Скадарлија, „Српска кафана”, СКЦ, КСТ итд. сада су само бледе сенке некадашњег београдског начина зезања. „Више нема Ђуре Јакшића, салвета и поема”, речи су једне наше песме, која је требало да буде сатира, али је убрзо постала химна деструкције. Некад ми је потребна дужа шетња по Калишу, да дођем до Победника, да бих се уверио да сам стварно у Београду. При том не могу ни да направим људски круг, пошто је „градским већницима” (види Алан Форд), потребно две године да поправе мост код Римског бунара. За то време би сазидали и Скадар на Бојани, акамоли укуцали пар дасака. Поглед са Калемегданске тврђаве ме увек подсети на ужасан потенцијал који овај град заиста има, али га не користи. Само се у предизборним кампањама труби о томе како ће се Београд спустити на реке и постати нека врста балканског Њујорка. У стварности, осим неколико механа на бурићима и покојег новог вишеспратног споменика тајкунизацији, на том видику и нема богзнашта. Прошла градска власт волела је да маше виртуелним плановима о изградњи Београда. „Од марине ’Дорћол’ до Аде Хује” била је њихова чувена крилатица, иза које су се криле бројне малверзације и талови од 10 одсто, а које се по дифолту примењују у овом граду и овој земљи од када знам за себе.

Још једна ствар ми невиђено боде очи ових дана. То је кампања свима нама драгог Паркинг-сервиса, под називом „Деблокада града”. Ову акцију прати и симпатична реклама на ТВ-у, којојје циљ да мало поправи имиџ једном од, у народу, најомраженијих јавних предузећа у Београду. Из садржаја рекламе неко би рекао да се ствари заиста мењају набоље, барем што се тиче паркирања у граду. Чињенице, ипак, говоре другачије. Истина је да у саобраћају у Београду влада потпуни хаос и анархија. Бахатост је кључна врлина коју мора да поседује сваки добар возач. У левици мобилни, десница на труби, испод седишта пајсер или дизалица – за сваки случај. Кључне саобраћајнице као што је Булевар револуције одавно имају само једну траку, јер друга служи за паркирање. Скоро је на Теразијама отворен још један елитни кафић намењен поштоваоцима правог београдског начина живота. Ови прави Београђани користе две од три постојеће саобраћајне траке да испред локала паркирају своје затамњене кочије, од којих неке немају ни регистарске таблице. Све ово дешава се усред саобраћајног шпица, наочиглед полиције, башпреко пута београдског одбора Демократске странке. У међувремену, на другом крају града, оперативци Паркинг-сервиса односе неког „југа” или „стојадина”, како би деблокирали пролаз за неког правог Београђанина. Предлажем да се једна од наредних кампања назове по чувеном Супер Хиковом слогану:„Крадем од сиромашних да бих дао богатима”. То би барем обезбедило већу транспарентност у раду.

И за крај, моји прави стари Београђани и Београђанке, шта бих вам рек’о? За овакву слику велеграда нису нам криви ни власт, ни градоначелник, ни многобројне неокречене фасаде, ни „суперорганизовани” градски превоз у којем сваког дана газимо једни преко других, ни то што имамо само два моста, а обећали су нам 20, ни оних 30 радикала што сваки дан изазивају колапс у саобраћају, ни прљаве улице, ни посланици ленчуге, ни препуни контејнери, ни све остало ђубре. Криви смо ми шатро прави Београђани који смо допустили да наш град буде систематски уништен од стране идиота, по свему судећи нас самих. Знам да многима смета што се у Страхињића-бана више чује јекавица него екавица, и што нам град мирише на ћевапе и кобасице, али то што си негде рођен не значи да заиста негде припадаш, и обратно. Знам много људи из унутрашњости који се лепше понашају од неких набеђених шмекера из „круга двојке”. Знам и оне који су дошли и од престонице направили паланку. Једно је сигурно – кад си у Риму буди Римљанин, а ако си Римљанин не буди варварин. Београдски дух није умро само је дуже време заробљен у некој прљавој боци и чека да буде ослобођен.

члан групе Београдски синдикат