Остали коментари
Мирослав Новаковић
Сачувајмо бар део индустрије
Већ скоро две деценије интензивно пропада индустрија Србије, а тај процес пролази готово незапажено из, углавном, два разлога. Прво, зато што је то време било препуно, за нас стално судбоносних догађаја, и друго, зато што је наше друштво дошло у готово надреално стање и „теши“се да та индустрија „oдавно не ради”, па то само треба признати и – окончати. Свакако није тајна да је наша индустрија у веома лошем стању, али то се не може поправити тако што ће бити уништена да би се десила нека нова индустријализација коју ће обавити неко други за нас. То није реално, а ево и зашто.
Постојећа индустрија у Србији није настала лако и никако само као резултат социјалистичке индустријализације, како се често погрешно мисли. Она је стварана дужеод сто година. Ондашњи индустријалци су оснивали тада респектабилне фирме као што су железара „Сартид” (данас US Steel), фабрикаавионских мотора (данас ИМР), али и више фабрика тешке машиноградње, возила и др. Део индустрије је стваран после Другог светског рата, али и је и тада настало доста добрих фабрика, попут једне „Прве петолетке” и других.
Сва та индустрија (и добра и лоша) била је, последњих двадесетак година подвргнута нечувеном, окрутном експерименту да преживи међународну блокаду, НАТО бомбардовање, исцрпљујућу приватизацију и још много тога. Јасно је да би то тешко преживели и моћни гиганти са Запада попут једног „Џенерал моторса”, „Опела” или „Фијата”, које њихове владе издашно и отворено, видимо, помажу да лакше поднесу ударе економске кризе.
Зашто то раде владе старих капиталистичких држава, које уз то имају и много веће и уређеније тржиште и све његове механизме као помоћ? Кратко речено, због тога што сматрају важним да и у 21. веку сачувају своју тзв. реалну економију и индустрију.
Овакво понашање развијених земаља могло би и нама да отвори очи да покушамо да сачувамо бар део преостале индустрије –док није касно. А не да се надамо да ће баш те земље, односно њихове фирме, да нам изграде нову и бољу индустрију.
Ево бар два разлога зашто да то чинимо баш сада.
Прво, остатак индустрије је веома редукован, остао је без стручњака и потребно му је подмлађивање. Ако се нешто не уради угасиће се „природним ” путем.Без квалификованог кадра и без индустријског искуства, добијаћемо само инвестиције у погоне за монтажу и дораду.
Друго, због светске кризе, држава тешко може приватизовати бивше гиганте као што су „Прва петолетка”, „14.октобар”, ИМР, ФАПи други. Чак и да успе, она за њих не може добити више од десетак милиона евра, и то углавном због земљишта.
Само ова два разлога су довољна да држава промени стратегију. Онатреба да се одрекне (нереалних) очекивања о великој заради при продаји, а да јој приоритет буде да фабрике кроз приватизацију обнавља и упошљава.
Држава не треба да се устеже да тај процес осмисли иорганизује, када то већ раде и такве земље као што су САД, Немачка и друге.
Ако се ништа не уради, индустрија ће, у условима светске кризе, наставити полако (а богами, можда и брзо) да пропада и онда ћемо изгубити своју индустријску будућност.
магистар техничких наука, Београд
Последњи коментари
I na zapadu se vode diskusije o buducnosti proizvodnje s obzirom da se sve vise i vise seli u kinu, vijetnam i sl. Vrlo je verovatno da ce proizvodnja, ili samo neki njeni delovi, biti podsticani od strane vlada. Nesto kao poljoprivreda. Jer jednostavno to moze da postane pitanje nacionalne bezbednosti. Na primer prebacimo sve fabrike kamiona u Kinu, zatvorimo proizvodnju i rasteramo ljude. Pa onda nakon 10 godina Kina kaze kako nece da namm prodaje vise kamiona. Cela privreda moze da bude ozbiljno ugrozena posto jednom ugasena proizvodnja se veoma tesko ozivljava. Nasi politicari su se veoma olako odrekli proizvodnje. Deo se mora sacuvati, pa to cak i Obama radi. S druge strane nas je problem sto mi nikako ne mozemo da nadjemo dobar oblik vlasnistva i menadzerstva. Ako je drzavni ne valja, a vidimo da ni privatni nije bas dobar, ali to je vec drugi problem.
@ carls bronson, 15/07/2009, 12:41 – izvinjavam se na prethodnoj ostrini. Zamenili ste uzroke i posledice. Industrija Srbije vise ne postoji kao posledica dugogodisnjih sankcija i bombardovanja. Mi sada imamo samo manufakturnu proizvodnju. Posledicno tome industrijski proizvodi Srbije ni ne mogu da imaju plasman. Za neke proizvode ni ranije nismo imali proizvodnju kao sto je slucaj sa bolnickom opremom ali smo imali neke farmaceutske proizvode kao sto je na primer Torlak proizvodio vakcine a sada se voljom spolja a uz pomoc iznutra to namerno gasi. Lepe su zelje da svi lepo zive od svog rada ali stvarnost je drugacija i mora se uzeti u obzir. Dakle ne slazem se da je problem u ljudima mada i to delimicno stoji – problem je u zlocinackoj agresiji bivsih i sadasnjih rasista na ovu zemlju kao i na druge zemlje ovog podrucja ukljucujuci i one koje se hvale da su za ovo. Ljudi su uglavnom svuda slicni – na ovim stranicama imate anketu koja se bavi odlivom ljudi. Kompetentnih ljudi nemamo na odgovarajucim pozicijama namerno – ovo je deo agresije. Propaganda u stilu samo da se ukinu vize pa ce sve da procveta nema temelj. Oni koji odu ce provesti godine radeci neke leve poslove dok ne dospeju na stepenik koji zasluzuju i to ce uspeti samo manji deo. Konstatacija da je meni licno dobro je nepotreban cinizam. Da je tako moji komentari bi bili slicni nasim ministrima iz vlade. Bojim se da se mnogo razlikujem od njih.
@Џејми Шеј - Prihvatam Vase izvinjenje i sada mi je zao upotrebe cinizma. Slazem se da su rat i sankcije rezultirale teskim padom srpske industrijske proizvodnje i da su zaustavile i unazadile njen razvoj. Naravno da mnoge zemlje konkurisu u potrazi za (mladim) talentima i visoko kvalifikovanim kadrovima, cije su skolovanje i pocetna naucno-istrazivacka ili radna iskustva financirale maticne zemlje. To je zaista agresivna politika zapada, koji zivi od priliva sposobnih ljudi i jeftine radne snage. Stradanje nase industrije se ipak ne moze pripisati samo i iskljucivo ratu i sankcijama. Postrojenja su se npr. prodavala zbog gradjevinskog zemljista. Vodjena je sasvim pogresna industrijska politika, bez nuznog razvojnog kontinuiteta. Sada se mora planski krenuti napred, okolnosti su vrlo teske, ali se ne sme vise gubiti vreme. Srbija mora jasno definisati svoje industrijske ciljeve. Tek tada se nesto novo moze stvoriti, tek tada se moze ocekivati, da nam se pridruze adekvatni partneri i da zivoti postanu bolji. Nije to nedostizno. Neko mora uciniti prvi korak!