Самит Г 20 у Торонту

Лидери Г-20 на четвртом сусрету у Торонту, као ни на претходна три, нису успели да се договоре о заједничкој политици у решавању светске економске кризе. Дефинисан као Форум за међународну економску сарадњу и координацију, ни по четврти пут није испунио очекивања сопствене јавности, а још мање сиромашних и неразвијених земаља. И овог пута се показало да због парцијалних себичних интереса нема глобалног решења за светску кризу. Показало се такође, посебно на овом најновијем сусрету, да најмоћнији долазе на самит да би наметнули своја решења и првенствено спасавали своју економију. САД су инсистирале на подстицању потрошње, чланице ЕУ предвођене Немачком на радикалној буџетској штедњи, Кини је био циљ да сачува аутономност у својој монетарној политици, а лидери земаља БРИК (Бразил, Русија, Индија, Кина) нису чак ни одржали предвиђени састанак.

Економску кризу, чији је појавни облик финансијски слом највећих банака на Волстриту, нису проузроковале сиромашне земље. Моћни ће, било договором било сопственим снагама, наћи решења за своје проблеме, а шта је са сиромашнима? Они су потпуно маргинализовани и без својих представника. Крахом комунизма свет је глобализован тако да сиромашни још више зависе од богатих.

Сиромашним земљама се нуди, а само малим делом реализује, минимална помоћ за преживљавање, али тако и толико да и даље остану неразвијене и зависне од развијених. Ко још мисли или улаже у њихов развој? Г-8 је обећала додатних пет милијарди помоћи овим земљама, а ни претходна обећања нису испуњена. Богате земље, са изузетком неких скандинавских, нису испоштовале вишедеценијску препоруку УН да издвајају из свог БДП-а 0,7 одсто за земље у развоју. Још су мање шансе да ће развијени свет у садашњој кризи бити издашнији.

Решавању светске економске кризе приступа се једнострано. Траже се економске мере, а занемарују се социјални и политички ефекти који могу озбиљно да угрозе безбедност на глобалном плану. Уколико се убрзо не обезбеде раст запослености, уз гаранцију минималног износа надница, и већи издаци за социјално најугроженије, економска криза може довести до социјалних немира ширих размера и значајних политичких промена, посебно у сиромашним земљама. Појавиће се радикални покрети за „социјализацију” губитака, а тиме и за разне екстреме, хаос, повећани тероризам, уз опасност експлозије „социјалне бомбе” са несагледивим последицама. Најгори сценарио би могао бити уколико „богати рањени лав” оде у крајност и покуша да силом, можда и војном, крене у заштиту и опоравак свог „оронулог царства”. Економска криза из тридесетих прошлог века, због неслоге најмоћнијих, практично је окончана тек Другим светским ратом. Историја се не понавља, али разборити извлаче поуке из ње.

Дипломата у пензији