Da se nije radilo o tekstu posvećenom uspomeni na pokojnog patrijarha, naravno da se ne bih ni osvrnuo, ili bih se samo nasmejao, na otkriće Jana Brize, („novinara iz Novog Sada”) da je „retko ko tako ružno izvređao Srbiju i Srbe kao Đorđe Vukadinović, u tekstu ’Jesen patrijarha Pavla’” („Politika”, 24. novembar). Srbija je zbilja srećna zemlja, a Srbi povlašćen narod ukoliko je istina da ih niko (odnosno, „retko ko”) ne vređa kao ja.

No, na sreću po Srbe i Srbiju, „gde leži opasnost, tu je i ono spasonosno”, te se u pošljednji čas, takoreći niotkuda, pojavio Jan Briza da tu ružno izvređanu Srbiju odbrani od moje malenkosti i mog, kako kaže, „nespretnog” i „neveštog pera”. Drago mi je zbog Srbije. Jeste da se ova nova uloga slabo uklapa u Brizin raniji opus, u koji spada i ideološki rad u CK KPJ, kao i saradnja – od 1999 – sa londonskim Institutom za izveštavanje o ratu i miru, koji se po zlu proslavio svojim „objektivnim” izveštajima o krizi u bivšoj Jugoslaviji. Ali ljudi se menjaju, pa zašto ne bi i Briza.

Pre nego što vešti Briza, eventualno, zapišti nad svojom tužnom sudbinom, podsetio bih ga da po novousvojenom statutu Vojvodine, u pokrajini – mimo svih ustavnih određenja – više i nema „nacionalnih manjina“, već postoje samo različite „nacionalne zajednice”, pri čemu je i srpska jedna od njih. Zašto to naglašavam? Pa zato što ljudi poput Brize, a on u tome nipošto nije usamljen, vole da naizmenično, već prema potrebi, glume velike srpske „građaniste” i istovremeno – „manjinske” – nacionalne zaštitnike stradalnike. Napadnu te lično, a kada im se lično uzvrati, onda se žale da su napadnuti po nacionalnoj osnovi. I na taj način su godinama lepo životarili, na primer, izveštavajući za to zainteresovane institucije i službe o teškim međunacionalnim incidentima i permanentnom nasilju nad pripadnicima nacionalnih manjina, te o odgovornosti srpske države koja to nasilje toleriše, pa čak i podstrekava. U tom pogledu, ne bi bilo pravedno da u zaborav olako padnu i neki Brizini prilozi, čak iz sredine ove decenije, naslovljeni kao„Strah među vojvođanskim manjinama“ (22. januar 2004) ili „Vojvodina pogođena talasom etničkih napada” (10. jun 2004).

Briza je u osnovi nadmašio Rišeljea i sve sovjetske cenzore. Njima su za osudu autora bile potrebne makar „tri reči iz teksta”, a Briza to postiže bez ijedne. Na primer, ja apsolutno nigde u svom tekstu nisam upotrebio reč „pastir” – a još manje „stado” – ali mi ih, i jednu i drugu, vešti Briza stavlja u usta i u navodnike. Nije to mnogo bitno, ali jeste veoma indikativno za njegovu „metodologiju”. Baš kao što je u sličnoj reakciji na jedan prethodni tekst, povodom mog pominjanja gospode Pastora (oca i sina) kao zagovornika vojvođanskog statuta, „vešto” zaključio kako sam time, zapravo, uvredio sve vojvođanske Mađare i rekao kako su „svi oni separatisti”. A što je besmisleno isto onoliko koliko bi bila besmislena i tvrdnja da ukoliko neko kritički prozbori, na primer, nešto o „Krkobabićima” (ocu i sinu) time, zapravo, vređa „sve Srbe” – ili „sve penzionere”. Razume se da ovo poslednje neće tvrditi niko pametan. Ali ono prvo, a u suštini isto, ipak je svojevremeno tvrdio Briza. I, razume se, tim povodom tražio moje hitno odstranjivanje iz „Politike”.

Sve mogu da razumem. Kriza, oskudacija, krešu se budžeti, smanjuju fondovi... treba od nečega živeti. Ali gde nađoste baš ovaj tekst? Što se ne suzdržaste malo? Što ne sačekaste neki sledeći – o statutu Vojvodine, o Evropskoj uniji, Kosovu, unutrašnjim političkim borbama? Biće boljih povoda, obećavam. Zašto tako ružno udariste baš na tekst o patrijarhu, najbolji i najemotivniji koji sam napisao u poslednje vreme? Ili, možda, baš zato?!

glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao“