Да се није радило о тексту посвећеном успомени на покојног патријарха, наравно да се не бих ни осврнуо, или бих се само насмејао, на откриће Јана Бризе, („новинара из Новог Сада”) да је „ретко ко тако ружно извређао Србију и Србе као Ђорђе Вукадиновић, у тексту ’Јесен патријарха Павла’” („Политика”, 24. новембар). Србија је збиља срећна земља, а Срби повлашћен народ уколико је истина да их нико (односно, „ретко ко”) не вређа као ја.

Но, на срећу по Србе и Србију, „где лежи опасност, ту је и оно спасоносно”, те се у пошљедњи час, такорећи ниоткуда, појавио Јан Бриза да ту ружно извређану Србију одбрани од моје маленкости и мог, како каже, „неспретног” и „невештог пера”. Драго ми је због Србије. Јесте да се ова нова улога слабо уклапа у Бризин ранији опус, у који спада и идеолошки рад у ЦК КПЈ, као и сарадња – од 1999 – са лондонским Институтом за извештавање о рату и миру, који се по злу прославио својим „објективним” извештајима о кризи у бившој Југославији. Али људи се мењају, па зашто не би и Бриза.

Пре него што вешти Бриза, евентуално, запишти над својом тужном судбином, подсетио бих га да по новоусвојеном статуту Војводине, у покрајини – мимо свих уставних одређења – више и нема „националних мањина“, већ постоје само различите „националне заједнице”, при чему је и српска једна од њих. Зашто то наглашавам? Па зато што људи попут Бризе, а он у томе нипошто није усамљен, воле да наизменично, већ према потреби, глуме велике српске „грађанисте” и истовремено – „мањинске” – националне заштитнике страдалнике. Нападну те лично, а када им се лично узврати, онда се жале да су нападнути по националној основи. И на тај начин су годинама лепо животарили, на пример, извештавајући за то заинтересоване институције и службе о тешким међунационалним инцидентима и перманентном насиљу над припадницима националних мањина, те о одговорности српске државе која то насиље толерише, па чак и подстрекава. У том погледу, не би било праведно да у заборав олако падну и неки Бризини прилози, чак из средине ове деценије, насловљени као„Страх међу војвођанским мањинама“ (22. јануар 2004) или „Војводина погођена таласом етничких напада” (10. јун 2004).

Бриза је у основи надмашио Ришељеа и све совјетске цензоре. Њима су за осуду аутора биле потребне макар „три речи из текста”, а Бриза то постиже без иједне. На пример, ја апсолутно нигде у свом тексту нисам употребио реч „пастир” – а још мање „стадо” – али ми их, и једну и другу, вешти Бриза ставља у уста и у наводнике. Није то много битно, али јесте веома индикативно за његову „методологију”. Баш као што је у сличној реакцији на један претходни текст, поводом мог помињања господе Пастора (оца и сина) као заговорника војвођанског статута, „вешто” закључио како сам тиме, заправо, увредио све војвођанске Мађаре и рекао како су „сви они сепаратисти”. А што је бесмислено исто онолико колико би била бесмислена и тврдња да уколико неко критички прозбори, на пример, нешто о „Кркобабићима” (оцу и сину) тиме, заправо, вређа „све Србе” – или „све пензионере”. Разуме се да ово последње неће тврдити нико паметан. Али оно прво, а у суштини исто, ипак је својевремено тврдио Бриза. И, разуме се, тим поводом тражио моје хитно одстрањивање из „Политике”.

Све могу да разумем. Криза, оскудaција, крешу се буџети, смањују фондови... треба од нечега живети. Али где нађосте баш овај текст? Што се не суздржасте мало? Што не сачекасте неки следећи – о статуту Војводине, о Европској унији, Косову, унутрашњим политичким борбама? Биће бољих повода, обећавам. Зашто тако ружно ударисте баш на текст о патријарху, најбољи и најемотивнији који сам написао у последње време? Или, можда, баш зато?!

главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао“