Самовлашће групе студената

Постигао сам циљ који сам пред себе ставио објављивањем текста „Блокада” посвећеног недемократском, противзаконитом и суштински штетном самовлашћу групе студената Филозофског факултета. Скренуо сам пажњу јавности на неистине, лењост и лицемерје малог броја студената и неколико опскурних организација које кризу нашег друштва и државе употребљавају ради сoпствене промоције. Указао сам и на тужну чињеницу да велики број студената и професора не маре за догађаје на Филозофском факултету и да им нису важне последице једне лоше политике. Политике која уместо оправданих захтева за реформом, модернизацијом универзитета и социјалном правдом, за циљ има одбрану интереса мањине – и то оне мањине коју чине неуспешни и лењи, који желе да њихов нерад буде награђен. Показало се, судећи према коментарима на текст у електронском издању „Политике”, и до сада пристиглим писмима, да је подршка блокади изузетно слаба и да у идеолошком смислу она изван факултета окупља десетак неокомуниста и анархиста. Ти коментари су већином или бесмислени или смешно лични или је под више псеудонима могуће препознати једног аутора. Чини се да је такав случај са два текста која су пристигла у редакцију „Политике”.

Наравно да сам под именом и презименом спреман да говорим о времену студентског протеста из 1996–1997, да без било каквог оклевања укажем на мане и слабости, и да пажљиво прочитам клевете и бесмислице групе анонимних савременика или садашњих студената-лењиваца... О протесту из 1996. може се рећи много тога доброг и понешто лошег, али кључна разлика је у циљевима и легитимности. Протест је избио спонтано на више факултета, циљ му је била одбрана народне воље исказане на изборима. Циљеви протеста су коначно у потпуности остварени. Већина студената је тада одлучила да бојкотује наставу, никога нису присиљавали да им се придружи, о свему су одлучивали демократски... После протеста били су организовани избори за Студентски парламент и на њима је учешће узело више од 50 одсто свихстудената Филозофског факултета који су тада већински подржали управо организације настале у време протеста. Насупрот томе, током протеклих седмица група од тридесетак студената рачуна на подршку аморфне групе која не прелази 300 од чак 6.000 (дакле пет одсто) студената Филозофског факултета.

Филозофски факултет спада међу јефтиније факултете Београдског универзитета. Једна од бесмислених тврдњи коментатора је да професори на њихов рачун избегавају да им зараде буду смањене. То једноставно није тачно – зараде професора су умањене и остаће такве. Овде је реч о принципима. Овде није реч о протесту већине студената који би чак и са оваквим циљевима заслужио толеранцију и поштовање. Блокада на Филозофском факултету за повод има захтеве само неколико стотина већином слабих студената. Треба бити заслепљени фанатик и тврдити да је стандард студената био бољи 1996. него данас. Такође, треба бити заробљеник неких давних времена и захтевати статус социјалних случајева за све грађане Србије. Свака идеја о социјалној правди на универзитету обесмишљена је када њен централни циљ постане захтев да привилегију бесплатног студирања задрже слаби, лењи и вечити студенти.

Коначно... Да, ја сам присталица демократије, родољуб сам и подржавам рестаурацију монархије. Безрезервно подржавам и аутономију универзитета, за коју су погинуле стотине студената и професора широм света, да би данас била злоупотребљена за спровођење насиља изразите мањине над већином. Немам проблем да будем у мањини, али и те како се противим недемократском и насилном деловању разних ауторитарних особа којима су студенти добри само када им дају безусловну подршку, а демократске и парламентарне процедуре своде на знаке рукама. Природи је требало милион година да усправи човека – комунизму и фашизму неколико деценија да га поново озвере. Ови анархоиди желе да читаву генерацију студената претворе у колонију алги која безгласно, координисаним покретима руку даје „легитимитет” њиховој бесмисленој и штетној политичкој играрији и малодобној фантазији.

Напредни клуб