Tenzije koje prate reformu našeg pravosuđa dostigle su kulminaciju u aktuelnoj skupštinskoj raspravi.

Reforma sudstva ima svoju zakonsku i pravnu dimenziju. Međutim, nakon aktuelne rasprave u Skupštini Srbije, javna rasprava o reformi sudstva dobija političku dimenziju.

Da podsetimo, prethodno planirana reforma pravosuđa na osnovu seta zakona predloženih od strane poslaničke grupe DSS-a još 2001. godine, i na snazi dok je DSS bio na vlasti, nije dala nikakve rezultate. Naprotiv, nepoverenje građana u pravosuđe raslo je svakim danom da bi prema nekim istraživanjima prešlo čak 80 odsto. Dovoljno je samo pratiti „Insajdera” na TV-u i videti da je enormni broj krivičnih dela navijačkih huligana volšebno nestao onog trenutka kada je dospeo pred sudove.

Reforma pravosuđa odlagala se dugo, radi pronalaženja efikasne strategije i sprečavanja političkog uticaja na izbor sudija, sve u cilju da se izaberu kompetentni kadrovi koji će otkloniti neefikasnost srpskog pravosuđa i nepoverenje građana Srbije u ovu granu vlasti. Sadašnja reforma otpočela je donošenjem paketa pravosudnih zakona u decembru 2008. godine, a na osnovu Ustava i Ustavnog zakona iz 2006. Donošenjem ovih zakona, narodni poslanici su dali politički i pravni legitimitet reformi sudstva i tužilaštva. Ti isti poslanici dali su mandat Visokom savetu sudstva da sprovede reizbor sudija proklamujući njegovu nezavisnost.

U aktuelnoj skupštinskoj raspravi na dnevnom redu nije bila tačka o reizboru sudija od strane Visokog saveta sudstva već izbor novih sudija (onih koji nikada do sada nisu bili u tom statusu). Međutim, indikativno je da su baš poslanici DSS-a ovu raspravu pretvorili u političku „dimnu zavesu”. Efekat ove skupštinske rasprave doveo je do otvorenog mešanja parlamenta kao zakonodavne vlasti u poslove sudske vlasti. Ovo je do sada bio najjači udar politike na nezavisnost pravosuđa. Rasprava o tome zašto neko nije a neko jeste izabran za sudiju, da li se može izjaviti žalba Ustavnom sudu ili ne, zašto predsednik Društva sudija nije reizabran i slično nije stvar poslanika već suvereno pravo sudske vlasti oličene u Visokom savetu sudstva. Na ovom savetu je i da pruži obrazloženje onim sudijama koji nisu zadovoljni odlukom ovog tela. Ni pitanje „krnjeg” sastava saveta nije bilo na dnevnom redu niti može uticati na punovažnost odluka o reizboru.

Nelegitimna rasprava o reizboru sudija predstavlja direktno mešanje zakonodavne vlasti u sudsku. Na dnevnom redu skupštine bila je rasprava o sudijama koje se prvi put biraju na tu funkciju. Umesto toga rasprava je protekla u međusobnom optuživanju poslanika da je reizbor sudija bio zasnovan na podeli političkog plena.

Da je reforma pravosuđa preko potrebna, poznato je građanima Srbije. Međutim, moramo skrenuti pažnju na Krivični zakonik koji ima krivično delo nedozvoljeno komentarisanje sudskog postupka. Po ovom paragrafu, slučajeve nasilja na utakmicama i njihovo sudsko procesuiranje, nije moguće prikazivati u emisijama kao što je „Insajder”. Ovo je suprotno preporuci br. R (2003) 13 o medijskoj distribuciji informacija u vezi sa krivičnim postupcima. Savet Evrope preporučuje da, o krivičnim postupcima od javnog interesa i o krivičnim postupcima koje privlače pažnju javnosti (kakav je slučaj Uroša Mišića), sama sudska vlast obaveštava medije o postupku.

Sprečavanje obaveštavanja javnosti o sudskim postupcima po osnovu Krivičnog zakona, sa jedne strane, kao i nelegitiman „upad” parlamenta u pitanje reizbora sudija, sa druge, sigurno ne doprinosi ciljevima reforme pravosuđa – nezavisnom i efikasnom sudstvu.

www.slilic.com
profesor Pravnog fakulteta u Beogradu