Ситан посед без крупног залогаја

Чињенице говоре саме за себе: од 4,2 милиона хектара обрадиве површине у Србији, 87 одсто је у приватном власништву, а остатак припада држави и пољопривредним предузећима. Просечна величина газдинства у нашој земљи је три, а у Данској, примера ради, 43, у Великој Британији 69 хектара! Упоредни подаци делују још драстичније ако се зна да само 2,9 одсто обрадивог земљишта у Србији чине поседи већи од 5.000 хектара, а да је газдинстава укупно 700.000. Власничка структура земљопоседника је шаролика јер је оних који званично обрађују земљу све мање, а паора ,,из хобија” – све више!

Искуства развијених европских пољопривреда показују да само крупна газдинства и велика имања доносе тражени квалитет производа и профит. То је и логично јер патуљасти поседи не омогућавају примену савремених агротехничких мера и адекватних решења за већи принос. Велики поседи имају знатно веће могућности за унапређивање производње, интегралну и биолошку заштиту усева и производа, рационалније и економичније коришћење механизације, ефикасније наводњавање, окупљање на једном месту и тимски рад најбољих стручних кадрова...

Укрупњавање поседа, уз примену високе технологије у производњи, нема алтернативу у савременој пољопривредној пракси у ЕУ. Статистика, и Евростата и агенције који се баве аналитичким истраживањем пољопривреде ЕУ, каже да је просечна величина поседа пољопривредног газдинства 60 хектара, а остварени доходак најмање 150.000 евра. Аналитичари су компаративним методама израчунали да један сељак у Немачкој, са својом продуктивношћу, храни 152 становника, а његов колега у Србији свега 18!

Велики поседи у Србији су лоше вођеном приватизацијом агрокомбината (част изузецима) готово уништени. Дугогодишња политика уситњавања и распарчавања поседа сада наплаћује данак остваривањем ситносопственичких уместо општих државних интереса који осигуравају прехрамбену сигурност нације. Подржављење ПКБ и ПИК Земун и најављена власничка (пре)трансформација ПИК Бечеј, чини се, више је бацање спасоносног појаса дављенику него израз озбиљне намере државе да заустави процес ретроградног уситњавања поседа.

Очигледно, ако тежимо да будемо део велике аграрне породице ЕУ неминовни су дубљи резови у земљишној политици. Укрупњавање поседа намеће се као приоритет који не може бити остварен без свеобухватног државног програма и истрајности у његовом остваривању. То се у првом реду односи на сређивање катастра и комасацију обрадивог земљишта о државном трошку. Оснивање стимулативних фондова за откуп земље од старачких и непољопривредних домаћинства и њихово обједињавање, једна је од могућих опција као и инсистирање на измени Закона о наслеђивању где приоритет у добијању земље треба да имају они који је обрађују и од ње живе...

Без концентрације великих пољопривредних површина, по мишљењу стручњака, немамо много шансе за успех у заједничкој пољопривредној политици ЕУ. Производња за тржиште Европске уније захтева примену формуле 3 К (квалитет, квантитет, континуитет) а то се, под стручним надзором научних института и пољопривредних завода, може остварити само на великим површинама с разрађеним управљачким системима.

Уредник у новосадском ,,Дневнику”