Спорни геноцид

Када се једно питање не може, или се не жели решити, препоручљиво је да се за такво питање образује комисија – по могућству и од присталица и од противника евентуалног решења. Влади се, на тај начин, не може пребацити да „не чини ништа” да се ствар реши, јер „на томе ради комисија”. А опет, имаће на претек времена за ствари које су јој важније с обзиром на мале изгледе да се комисија о ономе што ради усагласи – писао је један од циничних познавалаца механизама бирократије.

Цинизам на страну, владе прибегавају „комисијама”. Нешто врло слично томе (форум јерменских и турских научника) управо предлаже Турска Јерменији – поводом оптужби за геноцид над Јерменима у време Отоманске империје (1915–1918). Реч је о милион и по убијених, протераних или расељених, током кавкаске кампање Турака на фронту против Русије, после пораза савезница на Галипољу, који је изборио Ататурк.

Гледано уназад, епизода је злослутно наговестила шта све људима обећава тада тек наступајући „слободарски” век. Међутим, погроми и повремена уништавања припадника појединих других народа касније, нису нити уосталом и могу утешити Јермене, који траже да Турска призна геноцид.

Последњи корак у том правцу је иницијатива америчких Јермена у Конгресу САД (2007), да се Турска „прозове” америчком конгресном резолуцијом – што је у том тренутку блокирано маневрисањем администрације Буша, али о чему ће, сада после смене у Белој кући, морати вероватно да се изјасне Обама, Бајден и госпођа Клинтон. Током кампање, председник, потпредседник и државни секретар, сложили су се с јерменским захтевом.

Документа о злочину над Јерменима чувају се у Меморијалном музеју, у Јеревану. Тешко би било пронаћи Јерменина који није на то свето место свратио бар једном. Али, на другој страни, у Турској, милиони и милиони Турака прилазе сваке године маузолеју Ататурка, да би се с не мањим поштовањем поклонили сенима оног, који је у рушевинама сломљене турске империје подигао и повео напред данашњу, европску Турску.

Да ли су походници и поклоници ова два култа, свесни постојања и значаја пиједестала „оног другог”, којем обично нису прилазили?

Нису. Граница Турске и Јерменије блокирана је 1993, одлуком Анкаре да прекине односе са суседом који је са Азербејџаном водио рат и помогао да се њеном етничком рођаку отме НагорноКарабах. Али од 2008, и чувеног долета председника Ђула у Јереван, да би шеф Турске и председник Саркисијан заједнички одгледали један први пут одигран јерменско-турски фудбалски меч, браве на пролазима су делимично одврнуте. Турци чешће него раније походе Јерменију и неколико стотина првих (број посета још увек је скроман) – посетило је и јеревански музеј.

Документација о јерменској масовној жртви произвела је шок. У Турској, о томе се не говори. Тобожњи однос према „Ататурковом тестаменту” преображен је у мерило патриотизма. Тобожња одбрана „Ататурковог наслеђа” артикулисана је у идеологију једног друштвеног слоја, а тај слој претендује на искључивост права на тумачење, док је пак „исправно тумачење” средствоборбе за власт – углавном против владе Ердогана.

„Фудбал у Јеревану” указао је на жељу Турске и Јерменије да некако превазиђу непријатељство. Ствари у вези с НагорноКарабахом помакле су се напред, уз турски утицај на Азербејџан. На помолу је договор две стране „о принципима” у решавању о статусу „одбегле” територије. У политички затворен простор троугла Турске и два важна мала суседа провалила је свежина оптимизма. Постоји могућност да Турска и Јерменија обнове дипломатске односе већ до краја године. И да се покрене јерменска сарадња с нафтом богатим Азербејџаном. Али, како „бандажирати” живу јерменску рану а не „повредити Ататурка” – ако је скоро сто година прекратко да се два дела једне историјске истине примакну и споје?

Дакле, аплауз Ердогану и Саркисијану и њиховој идеји о несумњиво важној научној комисији. Нека ради. Можда ће Анкара и Јереван у међувремену постићи да више Турака посећује јеревански музеј, и више Јермена „Ататурка” у маузолеју. Једно сложено време, и њему припадајући догађаји само се тако изгледа могу разумети.