Kada se jedno pitanje ne može, ili se ne želi rešiti, preporučljivo je da se za takvo pitanje obrazuje komisija – po mogućstvu i od pristalica i od protivnika eventualnog rešenja. Vladi se, na taj način, ne može prebaciti da „ne čini ništa” da se stvar reši, jer „na tome radi komisija”. A opet, imaće na pretek vremena za stvari koje su joj važnije s obzirom na male izglede da se komisija o onome što radi usaglasi – pisao je jedan od ciničnih poznavalaca mehanizama birokratije.

Cinizam na stranu, vlade pribegavaju „komisijama”. Nešto vrlo slično tome (forum jermenskih i turskih naučnika) upravo predlaže Turska Jermeniji – povodom optužbi za genocid nad Jermenima u vreme Otomanske imperije (1915–1918). Reč je o milion i po ubijenih, proteranih ili raseljenih, tokom kavkaske kampanje Turaka na frontu protiv Rusije, posle poraza saveznica na Galipolju, koji je izborio Ataturk.

Gledano unazad, epizoda je zloslutno nagovestila šta sve ljudima obećava tada tek nastupajući „slobodarski” vek. Međutim, pogromi i povremena uništavanja pripadnika pojedinih drugih naroda kasnije, nisu niti uostalom i mogu utešiti Jermene, koji traže da Turska prizna genocid.

Poslednji korak u tom pravcu je inicijativa američkih Jermena u Kongresu SAD (2007), da se Turska „prozove” američkom kongresnom rezolucijom – što je u tom trenutku blokirano manevrisanjem administracije Buša, ali o čemu će, sada posle smene u Beloj kući, morati verovatno da se izjasne Obama, Bajden i gospođa Klinton. Tokom kampanje, predsednik, potpredsednik i državni sekretar, složili su se s jermenskim zahtevom.

Dokumenta o zločinu nad Jermenima čuvaju se u Memorijalnom muzeju, u Jerevanu. Teško bi bilo pronaći Jermenina koji nije na to sveto mesto svratio bar jednom. Ali, na drugoj strani, u Turskoj, milioni i milioni Turaka prilaze svake godine mauzoleju Ataturka, da bi se s ne manjim poštovanjem poklonili senima onog, koji je u ruševinama slomljene turske imperije podigao i poveo napred današnju, evropsku Tursku.

Da li su pohodnici i poklonici ova dva kulta, svesni postojanja i značaja pijedestala „onog drugog”, kojem obično nisu prilazili?

Nisu. Granica Turske i Jermenije blokirana je 1993, odlukom Ankare da prekine odnose sa susedom koji je sa Azerbejdžanom vodio rat i pomogao da se njenom etničkom rođaku otme NagornoKarabah. Ali od 2008, i čuvenog doleta predsednika Đula u Jerevan, da bi šef Turske i predsednik Sarkisijan zajednički odgledali jedan prvi put odigran jermensko-turski fudbalski meč, brave na prolazima su delimično odvrnute. Turci češće nego ranije pohode Jermeniju i nekoliko stotina prvih (broj poseta još uvek je skroman) – posetilo je i jerevanski muzej.

Dokumentacija o jermenskoj masovnoj žrtvi proizvela je šok. U Turskoj, o tome se ne govori. Tobožnji odnos prema „Ataturkovom testamentu” preobražen je u merilo patriotizma. Tobožnja odbrana „Ataturkovog nasleđa” artikulisana je u ideologiju jednog društvenog sloja, a taj sloj pretenduje na isključivost prava na tumačenje, dok je pak „ispravno tumačenje” sredstvoborbe za vlast – uglavnom protiv vlade Erdogana.

„Fudbal u Jerevanu” ukazao je na želju Turske i Jermenije da nekako prevaziđu neprijateljstvo. Stvari u vezi s NagornoKarabahom pomakle su se napred, uz turski uticaj na Azerbejdžan. Na pomolu je dogovor dve strane „o principima” u rešavanju o statusu „odbegle” teritorije. U politički zatvoren prostor trougla Turske i dva važna mala suseda provalila je svežina optimizma. Postoji mogućnost da Turska i Jermenija obnove diplomatske odnose već do kraja godine. I da se pokrene jermenska saradnja s naftom bogatim Azerbejdžanom. Ali, kako „bandažirati” živu jermensku ranu a ne „povrediti Ataturka” – ako je skoro sto godina prekratko da se dva dela jedne istorijske istine primaknu i spoje?

Dakle, aplauz Erdoganu i Sarkisijanu i njihovoj ideji o nesumnjivo važnoj naučnoj komisiji. Neka radi. Možda će Ankara i Jerevan u međuvremenu postići da više Turaka posećuje jerevanski muzej, i više Jermena „Ataturka” u mauzoleju. Jedno složeno vreme, i njemu pripadajući događaji samo se tako izgleda mogu razumeti.