Велики број, пре свега аналитичара и новинара, људи који по природи свог посла морају бити најспремнији да говоре о ономе шта нам се догађа и о ономе шта можемо очекивати, пореди садашњу финансијску и економску кризу са оном великом, до сада највећом, из 1929. године, која је такође започела падом њујоршке, а затим и других берзи. Наравно да се на помен кризе из 1929.јављају многе асоцијације, које се могу сабрати у једну заједничку – милиони људи на улицама без посла, гладни, болесни, понижени, без наде, који са страхом очекују следећи дан. Све мере које предузима држава усмерене су ка једној тачки, која је у крајњој линији мера успешности државе, али и националне економије у целини – ка спречавању незапослености, односно одржавању што веће запослености.

Актуелна криза која је започела урушавањем тржишта некретнина у САД, свој извор – мада се то не види на први поглед – има такође у незапослености, несталности запослења и прихода, који нису само економска категорија већ и вид држања људи у зависности и страху.Неспорна је и књиговодствено доказива тврдња да су многи дужници неуредно отплаћивали рате кредита, или су у потпуности престали да их плаћају, па су хипотеке постале извршне. Зашто су они престали да плаћају своје обавезе, свесни последице која их чека – да ће остати без крова над главом? Разлог свакако, бар не на општем плану, није њихова неодговорност. Разлог је у томе што нису имали од чега, а то значи да су остали без посла, или без пристојно плаћеног посла. Такав приступ неизбежно води ка једном поразном питању – колико људи треба да остане без посла, без хлеба, без крова над главом да би се тржиште опет једног дана стабилизовало. Сви знају шта се догађа у друштву у коме велики број људи остане без посла, без крова над главом, без хлеба. Тај филм смо већ гледали и ми и други народи и уверили смо се да је његово снимање изузетно скупо.

Србија је неизбежно део овог процеса и извесно је да ће се последице светске финансијске и економске кризе одразити и на нашу земљу.Свака друга тврдња је неодговорна, представља затварање очију пред чињеницама, или свесно изречену лаж која претпоставља да грађани Србије имају степен интелигенције кишне глисте. При томе постоји неспорна отежавајућа околност – да је наша економија изузетно слаба, да нема квалитетне темеље, због чега ће и наша отпорност на ударце међународне економске кризе објективно бити слабија.

Постоји, међутим, нешто у чему се у очекивању нових налета кризе разликујемо од других. То је чињеница да Србија и огромна већина њених грађана већ скоро две деценије живи у условима кризе. Криза је, заправо, постала начин нашег живота. Тако је било пре, а тако је и после 5. октобра 2000. године. Јасна порука свакој иоле одговорној власти јесте да не би смела да заигра на ту карту нашег навикавања на кризу.

Професор Мегатренд универзитета