Стара рашомонијада

Ко се данас још сећа некадашњих играрија у вези са тaкозваном старом девизном штедњом? Тадашњи водећи фактори одавно више нису на сцени. Неки од њих давно су отишли на небеска суђења, а оставши још играју безазлене игре са земаљским правосуђем око правне доступности. Осталесу на сцени још само преваренештедише без правног и друштвеног ослонца, застиђенекако су наивно упадали у ту привлачну игру, за коју очигледно нису били дорасли да буду равноправни партнери.Али на терену је и држава правна наследница и гарант своје претходнице, која покушава да пере руке од те игре, иако, у свим правним државама штедња као значајна друштвена институција није препуштена само носиоцима лажних обећања. Тако би требало да буде и на овим балканским просторима, поготову у државама које очекују пријем у системе који не допуштају такве игре.

Штедња је одувек била врлина добрих домаћина и фактор напретка земље и њене привреде. Усвим цивилизованим земљама она јевисоко заштићена и призната категорија као фактор бржег напретка земље. Умногим земљама чини између 60и 70 одстоинвестиција. Нажалост, у домаћим условима она као да нема такав третман.

У домаћим опредељењима чак се ни партијски изборни агитатори у надметању са ривалима ових дана не користе овим реликтом прошлости да отворе заинтересованим (у овом случају превареним)штедишама неку перспективу.Ни позванији државни органи очигледно не вреднују овај феномен као начин скупљања финансијских средстава за нове инвестиције и запошљавање.

Савремени актери из надлежних државних ресора су, напротив, својевремено за стару девизну штедњу нашли соломонско решење блокиравши је за штедише и власнике и лоцирали код пословних банака, да им оне једанпут годишње,без камате,дају један мањи део, што личи на неку врсту ,,принудне штедње”. Тај рок сваке године доспева почетком маја, што је и поводовом тексту. Та игра траје већ десетак година да би ових дана доживела нови подстицај управо од пословних банака ,,чувара штедње”, или државног сервиса, како оне дефинишу своју улогу у овом послу.Док држава као самопроглашени управљач штедњом ћути, оне ових данапозивају штедише, с предлогом да штедњу ,,са специјалних, пребаце на обичне рачуне штедње” после чега ће им банке исплаћивати камату од 3,5 одстопо виђењу или орочењу по већим каматним стопама свакако.

Штедише као прави власници штедње, исцрпљени дугогодишњим преговорима и мољакањима због свега што им се с новцемдогодило, вероватно неће имати већих могућностиза избор.

Држава као несумњиви трећи партнер у овим збивањима и даље стоји по страни и не оглашава се.Међутим, поставља се питање како сада банке могу да одблокирају штедњу и пребаце је у своја активна средства, а штедише, власници новца, немају такав избор?

*Професор универзитета (у пензији)