Статутарни планови актуелне покрајинске власти немају само правнонормативну страну положаја Војводине у Републици Србији већ и ширу друштвену, економскополитичку и, разуме се, ближе и даље последице.

Садашњи захтеви једног дела војвођанског политичког спектра укотвили су се са економским привилеговањем Војводине пре осам година. Одлука републичке власти да из буџета републике издваја седам одсто финансија за касу у Новом Саду била је преседан. Под притиском оног политичара са малом странком који је у то време само говорио о новцу, нова власт је попустила и тим потезом направила разлику између становника покрајине и републике. На ту стратешку грешку додата је и она о изостанку контроле употребе тих средстава: да ли постоје извештаји и рачуни? Да је то био само корак у правцу привилеговања покрајине показује и недавна продаја НИС-а. Готово сав новац од продаје слио се у касу покрајинске власти и све ће се инвестирати у Војводини. По којој идеји правичности и привредне логике?

Ова решења директно продубљују материјалну неједнакост пореских обвезника и носе у себи разне напетости. А када би се такав буџетски резон пренео на регионе имали бисмо исте захтеве за економско привилеговање једних и сиромашење других грађана Србије.

Ширење економске моћи води ширењу политичке власти. Ова последица некадашњег привилеговања Војводине морала је да отвори врата апетитима политичке власти. Предлог Статута Војводине управо то доказује. Не само што нека решења, која су правници убедљиво аргументовали, пробијају уставни оквир већ и сам дух тог документа сведочи о жељи за велику власт. То је суштина овог нормативног настојања. Сепаратистички акти у новом веку увек су имали у основи свог легитимисања националне интересе из којих су се изводила права на власт. У Војводини тога нема, али има покушаја да се правима националних мањина, која су највећа у Европи, дода и право Срба у Војводини на политичку аутономију. Али пошто нема посебних националних интереса већинског народа у Војводини, онда се легитимисање покушава остварити чистом политичком вољом, и то што легално, што свесним пробијањем уставног оквира, па шта буде.

Узмимо само пример оснивања војвођанске академије наука. Ова академија могла би да постоји као удружење научника из Новог Сада и да конкурише за средства за своје пројекте. Али, не. Статут хоће финансирање из буџета и тако себи прибавља, поред економско-политичке предности и културно-духовни, научни симбол државности. То је пример како се на неуставан начин покушава остварити политички циљ. А не треба подсећати на то да огромну државну и политичку одговорност преузима и онај политички субјект у републици који подржава овакав статут.

Поред економског привилеговања и политичке воље као „основе” легитимитета статута, постоји још један аргумент против овог документа. Реч је о демократској подршци. Да ли је иза овога демократска већина у Војводини, али и у Србији? Не тиче се статут само грађана Војводине већ и свих грађана Србије. Али ако останемо у оквиру Војводине видећемо да је овај статут дело једне политичке струје која је на власти. Да ли она има подршку у гласовима грађана Војводине? Ако Бојан Пајтић тврди да „то није акт који води у дезинтеграцију, већ у боље и брже функционисање државе”, да је то „суштински предуслов развоја Србије” („Политика”, 7. фебруара) и да се око њега ствара „бука” (ваљда је то легитимна јавна расправа), онда то треба проверити гласовима грађана Војводине и Србије.

социолог, научни саветник