Танатополитика

Сећам се да сам поводом убиства премијера написао за ,,Данас” 25. марта 2003. прилог „Убилачке структуре” и да ми је тадашња редакција својевољно променила наслов текста у „Дрога у присуству власти”. Ваљда да би жешће акцентовала структуре срушеног режима чији су део биле убице. Тада се још није могао распознати сав симболички капитал премијерове смрти. Да ли су данас ствари мало јасније? Ко га жали, а ко га користи? Јавна сећања на трагедију су различита. На почетку треба разлучити три нивоа жалости: (1) спонтану и искрену жалост грађана прожету озлојеђеношћу против терориста – ,,патриота”, (2) страначку и државну употребу симболичког капитала насилне смрти властитог лидера, и још општију (3) идеологизацију либерализма преко Ђинђића код еврофилних српских струја.

Премда је у средишту жалости убијени као личност, у основи употребе његове смрти данас је симболизација нападнутих вредности и то не једне, него више група. Свака од њих се на свој начин сећа како су нас напали. И како се треба бранити Ђинђићем. Код употребе Ђинђића данас ваља распознати потребу коју он задовољава као вредносни симбол групе. Ђинђићев ДС се поцепао на ЛДП, ДС, УРС. Али све отпадничке фракције га својатају. Да ли се ДС од даљег раскола може одбранити Ђинђићем, као што је то некад покушавао СКЈ преко мртвог Тита?

Време ће показати, али аналогија није неисторична ако се има на уму општа употребљивост смрти вођа. Сви знамо да од мртвих не живе само гробари, него и политичари. На шаролике употребе смрти треба гледати као на делове идеологија које прописују друштвено интегративне вредности којима треба уоквирити смисао окончаног живљења. Социолози упозоравају да су поменути садржаји увек и део оних вредности на којима почива шири морални поредак. Мртви су важни за политику, али и за морал поретка кога треба чувати. Критичка танатополитика истражује идеолошку употребу смрти. Није тешко уочити да се преко Ђинђића морализује капитализам. Сећање и пијетет не исказују само надвремени ритуал бола. Савремене службене морализације мртвих политичара јесу и део идеологије транзиције која правда неједнакост живих. Свидело се то некоме или не.

Претварања мртвих политичара у симболички идеолошки капитал присутно је свуда, а убијени се увек лакше претварао у мученика него умрли. Што је смрт насилнија, то је нулти час одсечнији, обрти се драматичније проживљавају и у сећању лакше накнадно драматизују. Свака политичка група се лакше мобилише онда када је вођа убијен, него када је скончао у кревету. Што је вођа више схваћен као агенс промена, а мање као рутински бирократа, то је каналисање жалости лакше. И код Чавеса и код Ђинђића. Иако је први спорио, а други бранио капитализам, код обојице је истакнут крст као симбол јавне туге. Али је жалост каналисана у различитом смеру. На сахрани Ђинђића крст је био симбол раскида с комунизмом и део транзиције, док је код Чавеса, напротив, исти знак симбол социјалне компоненте хришћанства.

У оба случаја, бити признат као аутентични тумач завета мртвог вође значи осигурати важан симболички капитал. Али не треба заборавити ни то да се симболизација смрти мења. Премијер је на погребу ожаљен као жртва напада на власт, а десет година после тога исту жртву користи опозиција. Чим је убијен, почело је ретроактивно тумачење, домишљање и реакцентовање Ђинђићевих намера. Како је коме одговарало. Митрополит Амфилохије је у говору над одром убијеног премијера везивао са Карађорђем, са свим жртвама НАТО бомби, али и оних палих од албанске руке. Данас тога нема.

Али има једне друге ствари. Амерички антрополог Џ. Борнеман је поредио смрт владара са смрћу оца, додајући да се смрт ауторитарне фигуре као оца или вође може доживети као губитак, али и као ослобођење. Ако се нестанак краља Александра, па и Тита и могао доживети као смрт оца, убиство премијера Ђинђића није. Зашто Ђинђић није могао бити отац него пре убијени син? Не само због младости, него и отуда што је био одвећ мало на власти да би му харизма счврснула. Његова харизма је тек постхумно домишљана. Осим тога, далеко је више интеграције почивало на краљу Југославије и на председнику Републике Југославије, него на премијеру Србије. Па је отуда била и различита експлозивност вакуума насталог након смрти лидера. Наиме, што више интеграције почива на вођи, то је и криза након његове смрти акутнија. ,,Смрт оца” је била руптура (,,прекид“) након Титове и краљеве смрти, након Ђинђићеве није. Зато за танатополитику није ни употреба поменутих смрти подједнако изазовна.

Професор Филозофског факултета у Београду