Ko su disidenti? Gledano iz visine, to nisu bili protivnici titoizma, nego sam Tito. Kako? Lepo. Treba se samo izdići do više perspektive odakle se bolje vidi celina. Odnos Tita i njegovih kritičara izgleda iz ptičje perspektive sasvim drugačije nego iz žablje. Gledano odozgo, jasno se vidi da Zapad za vreme titoizma nije mnogo mario ni za Đilasa ni za praksisovce, niti za razne uhapšene nacionaliste. Glavni disident u međunarodnim razmerama bio je Tito. Nije Zapad video Tita kao hrvatskog mehaničara nego kao aktivni virus kadar da zarazi države lagera težnjom za nezavisnošću od Moskve. „Tito jeste bitanga, ali je naša bitanga”, upozoravao je britanski Forin ofis. Zato ga treba držati na površini. Gledan sa raznih strana i Titov sukob sa Staljinom ispada drugačiji. Za legaliste je 1948. godina bila obični antistaljinski staljinizam, za sociologe je to bio zaokret bez kog ne bi bilo samoupravljanja, a tek se sa nadepohalne osmatračnice vidi da je Tito prvi uneo virus raskola u lager koji se konačno raspao 1989. Godina 1948. bila je prva pukotina u zidu koji je pao 1989. Naravno da to Tito nije želeo, ali su iz ptičje perspektive namere manje važne od posledica. Manje je važno i to što je Staljin raskinuo sa Titom, a ne vice versa. Staljin je isključio KPJ iz Kominforma 1948. i pozvao ,,zdrave elemente u KPJ” da smene vođe. Tito je, međutim, sačuvao partiju od raskola, ali na klasičan staljinski način koji su jugoslovenski komunisti tada jedino poznavali.

Iz žablje perspektive vide se samo disidenti u Titovom režimu, a tek se iz ptičje vidi da je najkrupniji komunistički disident u svetskim razmerama bio, pored Trockog, upravo Tito. Naročito etnocentrični pisci ne vide razliku između disidentstva i opozicije. Zaboravljaju da disidenti u socijalizmu mogu biti samo komunisti. Disident nije oponent, jer opozicije u titoizmu nije ni bilo. Bilo je samo onih koji se iznutra nisu slagali, tj. koji su SKJ ili KP SSSR-a osporavali komunističku doslednost. Tito je odbacivao lagerski model socijalizma, ali je ostao komunista. Ni komunistički disidenti manjeg kalibra nisu bili borci za vladavinu prava i višepartijski režim nego za istinski socijalizam. Ako za suštinski učinak disidentstva uzmemo nagrizanje evropskog socijalizma iznutra, a ne izvan, onda je Tito, kao svetski ugledni državnik, bio disident bez premca. Na Zapadu su ga zvali komunistički Martin Luter. U borbi protiv titoizma samo je iz KP Rumunije između 1948. i 1950. isključeno 192.000 eksploatatora i neprijateljskih elemenata. Zbog značaja Titovog savezništva u borbi protiv sovjetskog lagera sociolog Mira Bogdanović je istraživanjem literature o disidentima zaključila da nema podataka o tome da su američki zvaničnici vršili značajniji pritisak na Tita u korist Đilasa.

Odakle onda danas tako mnogo disidenata u titoizmu? Provala disidenata jeste posledica prećutkivanja konvertita. To što se danas ne vide najveći disidenti jeste posledica žute mrlje koju nameću konvertiti koji se presvlače u disidente. Snažna konverzija je kod bivših komunista stvorila amneziju. Za razliku od nostalgičara koji žale za socijalizmom, novi antikomunisti se sećaju samo vlastitog tobožnjeg stradanja u socijalizmu. Masovno samosažaljenje zbog tobožnjeg stradanja u titoizmu je unosni poslekomunistički mit. Ne grade ga najveće žrtve titoizma (ibeovci) nego komunisti koji su bili na vlasti ili blizu vlasti. Oni prepravljaju istoriju socijalizma. Zbog njihove revnosti da se iskupe nakon sloma socijalizma i nije bilo potrebno prevaspitavanje niti egzorciranje marksizma iz glava bivših marksista. Samoočišćenje je poteklo spontano i okončano skoro preko noći. Odmah početkom devedesetih udobno saučestvovanje u titoističkom režimu zamenio je udobni zaborav. Titoisti su postali ponosni antititoisti. I konstruisani disidenti.