Ко су дисиденти? Гледано из висине, то нису били противници титоизма, него сам Тито. Како? Лепо. Треба се само издићи до више перспективе одакле се боље види целина. Однос Тита и његових критичара изгледа из птичје перспективе сасвим другачије него из жабље. Гледано одозго, јасно се види да Запад за време титоизма није много марио ни за Ђиласа ни за праксисовце, нити за разне ухапшене националисте. Главни дисидент у међународним размерама био је Тито. Није Запад видео Тита као хрватског механичара него као активни вирус кадар да зарази државе лагера тежњом за независношћу од Москве. „Тито јесте битанга, али је наша битанга”, упозоравао је британски Форин офис. Зато га треба држати на површини. Гледан са разних страна и Титов сукоб са Стаљином испада другачији. За легалисте је 1948. година била обични антистаљински стаљинизам, за социологе је то био заокрет без ког не би било самоуправљања, а тек се са надепохалне осматрачнице види да је Тито први унео вирус раскола у лагер који се коначно распао 1989. Година 1948. била је прва пукотина у зиду који је пао 1989. Наравно да то Тито није желео, али су из птичје перспективе намере мање важне од последица. Мање је важно и то што је Стаљин раскинуо са Титом, а не vice versa. Стаљин је искључио КПЈ из Коминформа 1948. и позвао ,,здраве елементе у КПЈ” да смене вође. Тито је, међутим, сачувао партију од раскола, али на класичан стаљински начин који су југословенски комунисти тада једино познавали.

Из жабље перспективе виде се само дисиденти у Титовом режиму, а тек се из птичје види да је најкрупнији комунистички дисидент у светским размерама био, поред Троцког, управо Тито. Нарочито етноцентрични писци не виде разлику између дисидентства и опозиције. Заборављају да дисиденти у социјализму могу бити само комунисти. Дисидент није опонент, јер опозиције у титоизму није ни било. Било је само оних који се изнутра нису слагали, тј. који су СКЈ или КП СССР-а оспоравали комунистичку доследност. Тито је одбацивао лагерски модел социјализма, али је остао комуниста. Ни комунистички дисиденти мањег калибра нису били борци за владавину права и вишепартијски режим него за истински социјализам. Ако за суштински учинак дисидентства узмемо нагризање европског социјализма изнутра, а не изван, онда је Тито, као светски угледни државник, био дисидент без премца. На Западу су га звали комунистички Мартин Лутер. У борби против титоизма само је из КП Румуније између 1948. и 1950. искључено 192.000 експлоататора и непријатељских елемената. Због значаја Титовог савезништва у борби против совјетског лагера социолог Мира Богдановић је истраживањем литературе о дисидентима закључила да нема података о томе да су амерички званичници вршили значајнији притисак на Тита у корист Ђиласа.

Одакле онда данас тако много дисидената у титоизму? Провала дисидената јесте последица прећуткивања конвертита. То што се данас не виде највећи дисиденти јесте последица жуте мрље коју намећу конвертити који се пресвлаче у дисиденте. Снажна конверзија је код бивших комуниста створила амнезију. За разлику од носталгичара који жале за социјализмом, нови антикомунисти се сећају само властитог тобожњег страдања у социјализму. Масовно самосажаљење због тобожњег страдања у титоизму је уносни послекомунистички мит. Не граде га највеће жртве титоизма (ибеовци) него комунисти који су били на власти или близу власти. Они преправљају историју социјализма. Због њихове ревности да се искупе након слома социјализма и није било потребно преваспитавање нити егзорцирање марксизма из глава бивших марксиста. Самоочишћење је потекло спонтано и окончано скоро преко ноћи. Одмах почетком деведесетих удобно саучествовање у титоистичком режиму заменио је удобни заборав. Титоисти су постали поносни антититоисти. И конструисани дисиденти.