Тужба, противтужба, реплика, диплика…?

Република Хрватcка је 2. јула 1999. покренула поступак против СР Југославије пред Међународним судом правде у вези са применом Конвенције о спречавању и кажњавању геноцида од 1948. године. После одређених процесних радњи, влада Хрватске је поднела 14. марта 2001. и допуњену тужбу. Тужба Хрватске неколико дана после извршене агресије НАТО на СРЈ (24. март – 10. јун 1999) поднета је у најтежој ситуацији по СР Југославију. По мом мишљењу, она је служила НАТО снагама и била је вид притиска у време вођења поступка пред Међународним судом правде по тужби СРЈ (29. април 1999) против десет, односно осам држава НАТО-а, такође у вези са применом и кршењем поменуте конвенције о геноциду.

Међународни суд правде се 10. новембра 2008. огласио надлежним у спору Хрватске против Србије (у међувремену је Црна Гора изостављена из тужбе), а Србија је, после одређених колебања, као правни наследник СРЈ, 4. јануара 2010. поднела противтужбу за геноцид против Хрватске. Противтужба Србије садржи и додатак о геноциду према српском народу у време такозване НДХ.

Суд је, водећи рачуна о великом протоку времена од подношења тужбе Хрватске, у интересу обе стране, накнадно одредио нове рокове: за подношење „реплике” Влади Хрватске 20. децембар 2010, и „диплике” Влади Србије 4. новембар 2011.

Претходно су се на обема странама чула званична и незванична мишљења о потреби заједничког одустајања од тужбе Хрватске и противтужбе Србије. У више наврата Србија је хрватској страни стављала до знања да је спремна на неки договор ван суда, али одговарајућег реаговања из Хрватске није било. Као да се желело да се постојање тужбе што више задржи у поступку у циљу притиска на Србију. После избора И. Јосиповића за новог председника Хрватске и његовог неспорног настојања да се нађе правично решење, и поред негативног става премијерке J. Косор, ситуација се донекле мења. И у Хрватској имамо, иако малобројне, јасно ангажоване појединце за обострано одустајање од даљег судског поступка. Међутим, Хрватска је ипак поднела нову „реплику”, и то последњег за то одређеног дана, 20. децембра прошле године, а овим гестом хрватске владе Србија је доведена у ситуацију да обавезно одговори и искористи своје право на „диплику”. Да ли ће то право у следећих неколико дана (до 4. новембра) бити искоришћено?

У Хрватској је подношење „реплике” објашњавано потребом појачавања „аргументације из оригиналне тужбе”, имајући у виду то да хрватска тужба носи датум од 1999. године, а у међувремену је донето неколико правоснажних пресуда Међународног кривичног трибунала у вези са одговорношћу особа српске националности из Српске Крајине и из Србије (пресуда М. Мартићу, злочини на Овчари, поступак против Ј. Станишића и других).

Насупрот томе су ставови Срба из Крајине и њихових удружења који су са пуно аргумената тражили да се противтужба одмах поднесе, без оклевања, спречавајући „покушај ревизије истине о геноциду”. Хрватска тужба је, према мишљењу С. Штрпца из „Веритаса”, „продукт једног већ прилично стабилизованог мита у хрватској јавности о Хрватској као жртви и мита о домовинском рату као највишој вредности”. У удружењима Срба из Крајине се наводи да су се у Хрватској догађали озбиљни ратни злочини, попут злочина на Овчари, али они не носе ознаку ни природу геноцида, а „у Хрватској једино операција ’Олуја’ има капацитет геноцида”. С. Штрбац је зато потврдио тезу да је разматрање питања садржаних у тужби и противтужби заправо највише у интересу протераних Срба из Хрватске. Али је изразио уверење да Хрватска неће повући своју тужбу против Србије: „Толико су митови о безгрешности домовинског рата у Хрватској као жртви рата јаки да нема ни политичара ни владе који би се на то одважили”. Штрбац није за повлачење тужбе и категоричан је у томе да се „спор расправи пред судом због будућности”.

*Редовни професор Правног факултета БУ у пензији

Сутра: Пресуда генералима важна за противтужбу