На мој текст сте, господине Ђурићу, реаговали пре свега зато што сам тврдио да СНС нема програм типа „шта да се ради” из кога ће бирачима на први поглед да буде јасно шта партија хоће и шта може. То исто је рекао и Александар Вучић у интервјуу за „Правду”. Принцип одговорности, на који се позивате, захтевао би да и Вучићу напишете све оно што сте упутили мени. Али уместо тога ви пишете: „У одговору на критику новогодишњег коментара ’Политике’ цитира се текст у „Правди” (sic!?)”. Не знам шта значи ово „sic!?”. Текст, чији сам део цитирао је интервју са Вучићем. Знам да нисам нетачно цитирао Вучића, знам да он није демантовао наводе из интервјуа који је дао „Правди”.

И у овом одговору понављате савет да прво критикујем власт па онда опозицију. У првих седам пасуса текста пишем да не верујем да ће владајућа коалиција реконструисати владу, дакле да неће испунити обећање; да влада делује као скуп случајно сакупљених људи где лева не зна шта ради десна; да Борис Тадић у 2012. може поново да се нађе у кохабитацији, што ће рећи да су ДС и савезници изгубили парламентарне изборе, а да их је добио СНС... И ви то и принципијелно и одговорно не видите.

Имате право да то не видите и да и даље призивате принцип одговорности.

Имате и право да ме саветујете шта и како треба да ради новинар. То је напредак у односу на време када су хтели да ме „науче новинарству” неки од садашњих лидера СНС-а. Тада, 1998. године, су као лидери СРС, а предвођени СПС-ом и ЈУЛ-ом, неуставним законом, једнодневним суђењем и казном коју је требало да плаћам 30 или 40 година (заборавио сам колико тачно) покушали да ми објасне шта је посао новинара.

Да сам пристао на ту лекцију, не бих сада као главни уредник „Политике” у два уводника нападао ову владу када је доносила закон сличан оном из 1998. године.

Да сам пристао на ту лекцију ваши одговори на мој текст се не би појавили у „Политици”, као што се у медијима које су 1999. контролисали и ваши данашњи лидери није могао појавити одговор Славка Ћурувије на лажи објављене о њему. Те лажи биле су оправдање за његово убиство, а један од разлога зашто је убијен је што није слушао савете политичара и што није дозвољавао да га они уче новинарству.

Задовољан сам што је од тог времена Србија напредовала, али не видим у томе заслуге оних који су ме 1998. и 1999. учили новинарству.