Sada su već i najveći optimisti prešli u suprotan tabor: izgleda da nema više onih koji sumnjaju u to da recesija postaje brutalna. „Ovo već počinje strašno da liči na početak druge velike depresije”, konstatovao je pre neki dan u svojoj popularnoj kolumni koju objavljuje „Njujork tajms” ovogodišnji ekonomski nobelovac Pol Krugman.

Toliko o dijagnozi. A što se tiče prognoza, evo i prigodnog citata još jednog nobelovca iz ove nauke. „Pitanje nije”, kaže Džozef Stiglic, „koliko dugo će kriza trajati već kako će izgledati ekonomija kad se iz nje izađe”.Sudeći po onome što se u četvrtak čulo na jednoj konferenciji održanoj u Parizu, koja je bila neka vrsta zagrevanja lidera za novi samit novog foruma, G-20, pitanje bi moglo da bude prošireno. Nije dakle više samo reč o dilemi kako će izgledati postkrizna ekonomija nego i kakvi će biti njeni temelji, što će reći svet i njegov poredak. Posle priča o remontu ideologije koje su se tu i tamo mogle čuti tokom prošle godine, početak ove tako je otvorio i temu – generalne popravke celokupnog sistema. To je dosad najodređenije u opticaj pustio evropski politički dvojac Merkelova–Sarkozi. Pomenuti skup je, inače, imao zvanično ime „Novi svet, novi kapitalizam”, pa je bio red da se kaže ponešto i o jednom i o drugom. Uz danas već uobičajene dijagnoze kako je prošla unipolarna era i kako nema više uslova za „svet jedne sile”, reklo bi se neočekivano lansirana je i teza o neophodnosti „suštinske promene” sistema za koji se u jednom momentu poverovalo da je trijumfom nad neuspelim eksperimentom socijalizma doneo i „kraj istorije”.

Došlo je, dakle, vreme da se menja i sam kapitalizam. O tome su prilično saglasni bili i francuski predsednik i nemačka kancelarka. „Današnji kapitalizam zasnovan na špekulacijama je ’izopačen’ i to je ’jedan nemoralan sistem’”, izgovorio je na pomenutom skupu Nikola Sarkozi. Oni koji su čitali božićnu poslanicu Srpske pravoslavne crkve, verovatno, bili su iznenađeni da su slične ocene dali i njeni sastavljači.

Moralna dimenzija kapitalističkog sistema, inače, stara je tema (to je prvi objasnio još Marks). Aktuelni sunovrat Volstrita čiji je glavni pokretač bila „institucionalizovana pohlepa” vratio joj je aktuelnost. Ali kako to promeniti, kad su, kako je to svojevremeno sažeo Džon Kenet Galbrajt, upravo pohlepa i strah glavni pokretači sistema. Pohlepa da se ima više i strah da sve može da se izgubi.

Nagoveštaj pravca promena je, po mišljenju Sarkoziju, da kapitalizam treba da bude zasnovan na radu, a ne na finansijama. Pri tom „logika tržišta” (i njegove „nevidljive ruke”) ne bi trebalo da bude „opravdanje za sve”, a pogotovo ne za „neodgovornost”.Merkelova je, u skladu s nemačkim pragmatizmom, bila nešto konkretnija: pozvala je da se donese „povelja o razumnoj ekonomiji” i da se, uz već postojeći Savet bezbednosti čija je glavna misija da obezbeđuje svetski mir, osnuje i organ koji bi se zvao ekonomski savet, koji bi rešavao probleme svetske ekonomije.

Ove ideje su se, slučajno ili namerno, podudarile sa idejama i nekih američkih intelektualaca, koji polaze od toga da globalna kriza zahteva i globalne institucionalne mehanizme za njeno rešavanje. Mada, kada se sve što se tim povodom piše nešto pažljivije iščita, ostaje nedoumica da li je iza svega naum da se sve promeni samo zato da bi ostalo, manje više, isto.To se čini verovatnim i naoko lakim, ali nije moguće. Istorijski zaokret ka većoj ulozi države na Zapadu već je načinjen. Ali ne treba prenebregnuti da to nije ništa novo – da su države na istoku tradicionalno u toj ulozi bile i do današnjeg dana ostale. Paradoks je jedino u tome što umesto da se Istok približava Zapadu, kako je uporno na to pozivan, a počesto i primoravan, dešava se suprotno: Zapad se približava Istoku.

Svojevremeno su gotovo sve američke delegacije koje su posećivale Peking svoje domaćine uveravale da je krajnje vreme da privatizuju svoje banke. Danas, kada je u Americi u toku obrnut proces – da se privatne banke podržavljuju – Kinezi su, preko svog vicepremijera, izgovorili reči koje imaju dimenziju istorijskog revanša: „Učitelji izgleda imaju neke probleme”.

Učitelji zaista imaju neke probleme – blago rečeno. Ali nisu bez problema ni učenici: nijedna kriza u istoriji nije pogodila istovremeno toliko zemalja tolikom brzinom kao ova. Pometnja je opšta pa zato nisu iznenađujući pozivi da se nešto suštinski promeni niti su nerealna očekivanja da se tako nešto ipak dogodi.