Eliotov stih da je april najsvirepiji mesec se ostvari ovog aprila i u Trešnjevici. Hujao je vetar, lila kiša, pljuštala, sipila, lapavica i susnežica. Zima je žestoko šibnula repom. Sneg je polomio stabljike malina, one snažnije su nemoćno ležale u travi. Mnogo praznina u redu, valja podsaditi, treba uspraviti, prorediti, povezati, orezati. Šta povezati, ovo ti je bogu plakati. Pada iz drveta, iz kamena, padaju i predizborna obećanja. Zaokruži, ubaci „Biće bolje”, neko viče...

Padalo, činilo se, i nebo roni nad sudbom malinara. Uzeće i malina danak, jer ne seje se više ništa sem malina. I malina i hemija uzeće svoje, sela su već pusta, nema stoke što se negda blago zvala. Pašnjaci zarasli u ko vrag, putevi u šiprag. Srbija uvozi 100 tona mleka, poljoprivrednici ištu subvencije, štrajkuje zdravstvo, o njivama da i ne kazujemo. One se zaparložile... „Hleba, hleba, gospodaru”, sećam se još tih stihova iz lektire. A šlajpik prazan, u naćvaru brašna odavno nema.

Kopam u mom malom malinjaku i kao da čujem iz zemlje Glas biblijski: Sa znojem lica svojeg ješćeš hleb... Selo sa malo žitelja, mnogi se razišli po svetu, a mi koji se tobož vraćamo, osedeli, ponovo se upoznajemo, prisećamo. Vratili se onome od čega smo pobegli. „Čovek putuje po svetu da nađe šta treba, a vraća se kući da to nađe”, zapisa pisac. A što smo mi našli? Piši o ovome, sjetuje me moj dični rođak Mihailo. – O ovom vremenu, o nama. Imaj to u memoriji... Pa mi živimo u toj knjizi.

Petak, 20. april idem u nabavku u Arilje i da se vidim sa spisateljem Dobrilom Nenadićem, autorom dvadesetak romana i ocem malina. On je za ariljsku malinu najzaslužniji, ali to je druga priča. U kolima pita me Mihailo kada će biti bolje? I on poslom u Arilje. Za pedeset godina biće nekog boljitka. Utuvi to, i seti se šta sam ti kazao. A obojica obeleli. Kako zapisa Krleža „Gospoda na zalasku”...

Dobrilo priča kako je, u početku, bilo teško nagovoriti seljake da sade maline. Trnje, pobogu, i još da ga okopavaju. Hajde, Dobrilo, mani se ćorava posla. I ovde su žene imale ključnu ulogu. Gaje, brinu, pa prinove u kuću. Kupila šporet, kredenac. I onda je grunulo... Sadili bi, da mogu, i po krovovima. I sada s mukom rade, ali rade, nose džakove veštaka na grbači, u gepeku...

„Budućnost je u aroniji. Mani maline, opet će cena biti slaba”, javlja mi prijatelj iz prestonice.

Spisatelj, dični Dobrilo, kazuje kako se ovih dana setio naslova za novu knjigu. Vreme kokoški. Sjajna metafora. Jer, kokoška je čudo. Jaje. Čudo. Šta je starije? Kokošku još niko nije dresirao. Pile samo razbije ljusku, i eno ga trči. Kokoška kad snese jaje oglašava na sav glas. Ali, čudo je i to što ide za svakim ko joj baci šaku zrnevlja. A ovi kakoću li kakoću a nikada ništa neće sneti. Kokodače se sa ekrana, a jaja nikad skuplja. Uskoro ćemo videti da li je gnezdo prazno. Ulicama ariljskim, 27. aprila kruži kombi. Srpski pokret Dveri: Da živimo bolje! Ama, nema bolje, dok se ne zasuču rukavi, dok ne zadime dimnjaci, ako ima igde, ja bi prvi išao, kazuje Raća, doktor za pobijanje direka po malinjacima.

Motrim lica malinara. Šibana vetrom i suncem, izbrazdana strepnjom, svakodnevno pognuti nad zemljom, zagledani u nebo, umor se vidi i na licu, u očima, u hodu. Vidi se na licu pejzaž ovog kraja, sve nepogode, nedaće. I preci i potomci... I cena ih pritiska još davi, ona lanjska, a kakva će biti ove godine?

Umesto pozdrava pitanje: Jesi li prskao maline?

Maline nisam, ali sam izgleda sve uprskao. A da li će biti bolje? Kazivahu stari: Sve može da bude samo ne može bunar na tavanu i drveni šporet.

Književnik, živi u Nišu i Trešnjevici