ВБА мора да поштује тајност писама

Пре неколико дана Уставни суд Србије донео је једну веома важну одлуку. Иако није прошло без публицитета, ипак, мислим да није привукло онакву пажњу медија какву заслужује јер није претерано рећи да са становишта заштите основних људских права представља један од највреднијих преседана у досадашњој уставносудској пракси.

Реч је о одлуци којом је Уставни суд утврдио неуставност одредаба Закона о Војнобезбедносној агенцији и Војнообавештајној агенцији (ВБА и ВОА) које се односе на приступ тзв. задржаним подацима из електронске комуникације.

Уставни суд је одлуку донео годину и по дана након што су повереник за информације и заштитник грађана заједнички поднели предлог за оцену уставности. Дакле, дуго се чекало на њу, али је, за утеху, бар права.

Одредбе Закона о ВБА и ВОА оспорене су због несагласности са одредбом члана 41. Устава Републике Србије која јемчи да је ,,тајност писма и других средстава комуницирања неповредива” и да су од те гаранције одступања могућа само ,,на основу одлуке суда”.

А оспореним одредбама закона прописано је поред осталог да се ,,на основу налога директора или лица које он овласти” примењују посебни поступци и мере међу којима је и „тајни електронски надзор телекомуникација и информационих система ради прикупљања података о телекомуникационом саобраћају и локацији корисника, без увида у њихов садржај”.

Прибављање и коришћење података о томе са ким неко комуницира, у ком временском периоду, којом врстом везе и коју врсту апарата користи, као и података о томе са које локације комуницира, поготово узети сви заједно, несумњиво представља одступање од начела неповредивости писама и других средстава општења.Уосталом, и Европски суд за људска права већ више од 25 година стоји на становишту да прикупљање информација о названим телефонским бројевима, времену и дужини позива потпада под појам комуникација (Малоне против Уједињеног Краљевства, пресуда од 2. августа 1984).

Изузетно је важно да је Уставни суд на недвосмислен начин устао у заштиту уставне гаранције о тајности комуникација. С правом је то заштитник грађана Саша Јанковић прокоментарисао речима: „Уставни суд је одбранио право на приватност разговора и других комуникација грађана, како је оно загарантовано Уставом. То значи да ће не само Војнобезбедносна агенција, већ и Безбедносноинформативна агенција и Министарство унутрашњих послова податке о разговорима грађана од сада морати да прибављају по одлуци суда, а не својих руководилаца или лица које они овласте”.

Речи заштитника грађана су поред осталог упозорење на нешто што није било предмет уставно-судског поступка али је с њим у директној вези.

Наиме, осим ВБА „посебне мере” примењују и БИА и полиција. Али у законима који регулишу рад полиције и БИА није могуће идентификовати одредбу супротну Уставу која би могла бити оспорена. Пракса полиције и БИА не заснива се на некој законској одредби већ на „тумачењу” да листинзи позива, локација корисника и други елементи комуникације „нису обухваћени” појмом комуникације, па тиме ни заштићени одредбом чл.41 Устава.

Одлука Уставног суда мора значити крај и таквом,,тумачењу” и таквој пракси. Одговорни у БИА и МУП-у, а посебно у Министарству правде, суочени су зато са двоструким задатком. Морају праксу ускладити са Уставом. Судови морају контролисати њихов рад али и деловати тако брзо да обезбеђују услове за ефикасно остваривање циљева државне безбедности и борбе против криминала, што подразумева и нова организациона решења у раду судова и примену савремених информационо-комуникационих технологија у судском поступку.

Мора се без одлагања приступити изналажењу и стварању правних, организационих и техничких решења која ће довести у склад људска права с једне и потребе безбедности и борбе против криминала с друге стране. Одлагањем се не постиже ништа осим што се угрожава и једно и друго.

Повереник за информације од јавног значаја