Афере око Р. Мардока и Строс Кана потресају капитализам. Али ови скандали само голицају јавност. Зашто? Зато што осим буржоаско-боемске и „кавијарске”, нема друге левице. Зато и нема класне поруке ових афера. Скрушено прихватамо тријумф банкарског неолибералног мишљења у ком су новац и профит мера свих ствари. Све што је плаћено јесте легално и нормално. Системска неправда је нормализована. Строс Кану није потребан адвокат, спонтано га брани неолиберални морал лишен конкурентског класног морала. Ових дана правница из Зрењанина, коју добро знам, чека судског извршитеља да је избаци из стана у ком живи скоро 40 година, а који је легално стечен и правовремено откупљен. Зато што је исти стан, све са спратом испод њега, препродао један контроверзни политичар колеги тајкуну. Платили сте, дакле, поштени сте. Пресудио апелациони суд.

У транзицији је процедура апсолутно надмоћнa над правдом. Правда је анахрона, а морал директно или посредно намећу поседници. Какав је то морал? Меркантилни. Али зашто нема отпора овом отуђењу? Зато што се неолиберализам, који је слеп на социјално око, успешно вакцинисао. Није реч о медицинској него о идејној заштити. Основно антитело ове вакцине је наизглед свеопшта дозвољеност. Нема табу тема ни забрањеног воћа. Пиши и говори шта хоћеш. Права демократија! Да ли је баш тако? Пре ће бити да је реч о надзираној демократији. Боље речено, о демократији вакцинисаној од алтернативе. Вакцина наравно није обавезна. Прихватила ју је добровољно хуманистичка интелигенција која правда безалтернативност капитализма. Не може, кажу, другачије. Слушај газду! Разлике да, али само унутар капитализма. Нема субверзивног вируса, јер је Брисел правовремено изоловао антикапитализам тако што је социјализам прогласио тоталитарном прошлошћу. А сада само дели ову вакцину преко разних грантова и уџбеника.

И српски капитализам се тренутно успешно правда ритуалима из Хајд парка. Можете слободно викати „Доле ДС”, док се за „Доле СКЈ” приводило, а некада и судило. Демократски помак? Јесте, али само наизглед. Реч је о демократији која у истој мери забрањује Ромима и Милану Беку да краду хлеб и подједнако допушта сиротињи и тајкунима да спавају испод Панчевачког моста. Пред законом јесу сви исти, али у реалности не. Али зато се демократски митингује. Да ли? Геј параде нису тестови толеранције него проба издржљивости надзиране демократије. Десничарски митинзи су вентили шовинизма, а левичарских митинга, који би тражили братство и једнакост, нема ни у сну. Братство не, јединство да, али национално. А за украс, може мало и мултикултурализма. Брисел пажљиво надзире нове перформансе и игроказе и бодује стабилност делова раскомаданог западног Балкана. Ако хоћеш у ЕУ мораш славити надзирану толеранцију као истинску демократију. А социјална сигурност? Нема је. Како би је и било када се на све стране дели морална неолиберална вакцина да је незапосленост одсуство предузимљивости и да је сиромаштво срамота, а не неприлика.

Има додуше и оних који се опиру. Али и ту делује вакцина, јер ни за отпор нису сви кадри. Успешно штрајкује онај ко је у стању да блокира путеве. Кулаци су ономад подигли своје тракторе грдосије и блокадом пресекли државу напола. На другој страни је остала сиротиња која сече прсте јер нема трактор „Џон Дир”. Дакле, и могућности отпора су класно структурисане.

Какве везе имају наше поменуте невоље са Строс Каном? Имају, имају. Глобализација булдожерски уједначава морал неолиберализма. Поравнава терен. Вакцинисани капитализам је ризично друштво зато што се џелат, ако је платежно способан, увек може претворити у жртву. Џаба галама око корупције. Корумптиван је основни друштвени однос. Неки су се с тим помирили, неки су резигнирали, а неки кажу: „Па шта”. Много тога што не ваља јесте нормализовано. Алал вера вакцини. Све док не стигне непознати вирус и не донесе цунами.

професор Филозофског факултета у Београду