Ваш клик је политички чин

Дебата о прикупљању телефонских и интернет података грађана САД од НСА, америчке агенције за безбедност, кључна је за разумевање равнотеже моћи грађана и власти. У дебати у Америци постоје две основне позиције: или сте за слободу или за сигурност. Мислим да страна која тврди да је сигурност најпреча не говори отворено за шта се у ствари залаже.

Сећам се, на Колумбија универзитету је у време скандала „Викиликс”, када сам тамо студирао, кружио и-мејл који је послао универзитет, упозоравајући студенте да на „Твитеру” не шире информације о „Викиликсу”. Упозорење је било контроверзно, али и добронамерно.

Будући послодавци проверавају ваше „Фејсбук” и „Твитер” податке које ионако добровољно попуњавате и можете себи угрозити шансе да се запослите, а то ће вам бити проблем ако сте кредитом плаћали своје школовање.

Својевољно стварамо свет који је мешавина воајеризма, пи-ара и Орвела, а истовремено пазимо на политичку коректност. Зашто бринемо када држава зна с ким комуницирамо? Јер не знамо које информације дајемо и не учествујемо у томе отворено, већ смо потпуно немоћни.

Испоставља се да смо слаби и наспрам „Фејсбука”, „Гугла” и „Скајпа” који изгледа деле информације о нама са трећим лицима без нашег знања.

Једна страна у дебати тврди да је прислушкивање директно супротно идејама о слободи на којима је заснована Америка и да је противуставно. Сноуден је изнео аргумент у свом интервјуу за „Гардијан” у коме је објаснио да о невиној особи систем може да одабира информације из историје похрањене на серверима и да тако ретроактивно креира негативну слику о својој жртви.

Он сам је као службеник имао приступ готово сваком телефону, чак и председниковом. Поврх тога, он је однедавно био запослен у приватној фирми „Буз Ален Хамилтон” која ради за НСА, а велико је питање колико се може веровати приватном сектору јер САД већ има искуства са мутљавином приватног и државног у рату у Ираку.

Према томе, простор за злоупотребу је непрегледан иако се званичници бране да се сакупљају само мета-подаци. Ситуација је и геополитички значајна, што због Кине, што због најскоријег открића да су САД и Британија прислушкивале партнере и противнике на самиту Г-20 у Лондону 2009. године.

Ту аргументацију подржава Ричард А. Кларк који је радио под Клинтоном и Бушом у сектору противтероризма. Прво, систем прислушкивања је био намењен против терориста, а не за све грађане, што у суштини значи да су власти лагале јавност. Друго, Еф-Би-Ај и друге агенције имају праксу превазилажења својих ингеренција и кршења закона, нарочито од Патриотског акта, упозорава Кларк.

Други камп тврди да је након 11. септембра сигурност најбитнија. Није тачно да се прислушкују сви, већ се складиште информације које накнадно само у случају опасности могу да се искористе и тиме спрече терористички напад.

Непријатељ је на свим странама, може бити било ко, најобичнији цивил, и ово је једини начин да се САД одбране правовремено. Том Фридман из „Њујорк тајмса” стоји иза тог аргумента. Да би САД сачувале и постојећи степен отворености морају да се одрекну дела своје слободе зарад безбедности. Исту позицију је заузео Дејвид Сајмон, креатор култне (можда најбоље свих времена) телевизијске серије „Доушници”.

Мислим да је најбољи индикатор да нешто није у реду дала Рејчел Медоу са телевизије „Ен-Би-Си”. Обамина администрација се брани да је овај систем „Призма” могућ само под окриљем Конгреса који је о свему информисан. Испоставило се да су, откако је избио скандал, напрасно организоване десетине брифинга од НСА не би ли конгресмени добили брзе лекције јер очигледно нису знали довољно.

Дакле, праве контроле нема, чак ни од институција, а камоли од јавности. Демократија? Шта ће тек бити, питају неки, са коришћењем ДНК-а података или са дроновима?

Они који тврде да је безбедност најважнија превиђају или прећуткују један битан додатак. Зашто им је безбедност угрожена? Зато што су у старту кршили своје прокламоване идеале постављањем страних диктатора и ширећи ратовима своје интересе ради ресурса и трговинских предности (на пример Ирак).

Јефтина цена бензина у САД се у државној политици и доживљава као питање националне безбедности. Дакле, није дебата слобода или сигурност, већ слобода или висок стандард и предност у геополитичком позиционирању.

Ако вам је стало до моћи САД, онда заборавите индивидуалну слободу. Сада се рат, међудржавни, али и овај за слободу, води и на новом пољу, на интернету и у телекомуникацијама, а ту су сви осумњичени и пре него што се докаже да су криви. Ваш клик је политички чин.

Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету, Њујорк