U tekstu „Pečenja jarećeg“ („Politika“, 30. novembar) prof. dr Danica Popović iznela je ideju, koja se sve češće čuje, da je uvođenje vaučera rešenje za naše školstvo. Samo je problem u tome da država bude dovoljno čvrsta i da tu ideju sprovede.

U kritici studentskih zahteva, koji hoće „pečenja jarećeg“, zaboravlja se da su i studenti devedesetih godina, za vreme političkih protesta, dobijali brojne povlastice („pečenja jarećeg“) za upis na budžet, te da je to bio slučaj i svake godine od 2000. naovamo. Slažem se sa prof. Popović da se jednom tome mora stati na kraj. Najjednostavnije je – primeniti postojeći Zakon o visokom obrazovanju do kraja. To znači: studenti bi upisivali predmete (a ne godinu), pa bi iz korpe predmeta (sa raznih godina, što dozvoljava Zakon) birali one čijim se polaganjem obezbeđuje budžetsko finansiranje.

Da li su vaučeri rešenje ovog problema? Ko traži uvođenje vaučera? Jasno je – privatni fakulteti. Koje su posledice eventualnog uvođenja vaučera?

a) Kome dati vaučer i koliko bi vaučera trebalo da bude pitanje je na koje nemamo odgovor. Pošto vaučere ne mogu da dobiju svi svršeni srednjoškolci (država ne može da finansira ni postojeći broj budžetskih studenata), centri političke moći stekli bi kroz podelu vaučera ogromnu vlast i kontrolu nad mladom generacijom, nezabeleženu na ovim prostorima. Kako vaučere deliti na drugoj, trećoj i sličnim godinama? Ni tu nema odgovora. Postojeći problemi budžetskog finansiranja na starijim godinama (a posebno na masteru) preneli bi se na privatne fakultete, pa bi se povećao broj onih koji hoće „pečenja jarećeg“. Nažalost, veliki broj studenata ne bi mogao ni da ga pomiriše.

b) Zahtev za podelu vaučera zasnovan je na nerealnoj pretpostavci da su privatni fakulteti kod nas istog kvaliteta kao i državni. Pošto ta pretpostavka u većini slučajeva nije tačna, podela vaučera bi dovela do naglog porasta broja diploma koje nam ni po strukturi, ni po kvalitetu ne trebaju (osim, kao što je to slučaj danas, da se takvi diplomirani studenti zapošljavaju, u najvećem delu, u državnoj službi).

v) Čemu bi služili vaučeri? Očigledno je, i pored svih priča o konkurenciji, da bi privatni fakulteti dobili „pečenja jarećeg“, odnosno da se (jednim delom) finansiraju iz budžeta. Međutim, tu se javlja jedan ozbiljan problem? Privatni fakulteti su kod nas uglavnom osnovani kao profitni centri. Država je na bazi privremenih dozvola odobrila otvaranje visokoškolskih ustanova iako u najvećem broju slučajeva ni elementarni uslovi nisu bili ispunjeni (profesori, prostor, biblioteke, laboratorije i sl.), niti su danas kod mnogih ispunjeni. Međutim, to nije smetalo da se za godinu dana odbrani pedesetak doktorata na jednom privatnom fakultetu.

Prethodno je pitanje da li nam ovakvo privatno obrazovanje treba. Drugo, gde to u tržišnoj privredi država finansira (u obrazovanju) privatni profitni centar?

g) Koliko ja znam, ne postoji nijedan privatni hemijski, fizički, mašinski, tehnološki, rudarski i sl. fakultet. Ali zato iz menadžmenta, ekonomije, prava i sl. imamo ih na desetine. Da li je strateški, nacionalni, javni interes društva (države) da se finansira, preko vaučera, na desetine fakulteta iz, na primer, menadžmenta? Odgovor je jasan.

d) Umesto priče o vaučerima, država treba znatno više da ulaže u obrazovanje (ako treba i da se zaduži), da se podigne kvalitet studija na državnim fakultetima koji imaju dugotrajnu tradiciju i ugled i da se poveća na toj osnovi broj budžetski finansiranih studenata. Na taj način država bi očuvala ono što je najvrednije u Srbiji – državne univerzitete i državni obrazovni sistem i obezbedila jednu od najbitnijih pretpostavki za ubrzani razvoj.

profesor na Ekonomskom fakultetu BU