У тексту „Печења јарећег“ („Политика“, 30. новембар) проф. др Даница Поповић изнела је идеју, која се све чешће чује, да је увођење ваучера решење за наше школство. Само је проблем у томе да држава буде довољно чврста и да ту идеју спроведе.

У критици студентских захтева, који хоће „печења јарећег“, заборавља се да су и студенти деведесетих година, за време политичких протеста, добијали бројне повластице („печења јарећег“) за упис на буџет, те да је то био случај и сваке године од 2000. наовамо. Слажем се са проф. Поповић да се једном томе мора стати на крај. Најједноставније је – применити постојећи Закон о високом образовању до краја. То значи: студенти би уписивали предмете (а не годину), па би из корпе предмета (са разних година, што дозвољава Закон) бирали оне чијим се полагањем обезбеђује буџетско финансирање.

Да ли су ваучери решење овог проблема? Ко тражи увођење ваучера? Јасно је – приватни факултети. Које су последице евентуалног увођења ваучера?

а) Коме дати ваучер и колико би ваучера требало да буде питање је на које немамо одговор. Пошто ваучере не могу да добију сви свршени средњошколци (држава не може да финансира ни постојећи број буџетских студената), центри политичке моћи стекли би кроз поделу ваучера огромну власт и контролу над младом генерацијом, незабележену на овим просторима. Како ваучере делити на другој, трећој и сличним годинама? Ни ту нема одговора. Постојећи проблеми буџетског финансирања на старијим годинама (а посебно на мастеру) пренели би се на приватне факултете, па би се повећао број оних који хоће „печења јарећег“. Нажалост, велики број студената не би могао ни да га помирише.

б) Захтев за поделу ваучера заснован је на нереалној претпоставци да су приватни факултети код нас истог квалитета као и државни. Пошто та претпоставка у већини случајева није тачна, подела ваучера би довела до наглог пораста броја диплома које нам ни по структури, ни по квалитету не требају (осим, као што је то случај данас, да се такви дипломирани студенти запошљавају, у највећем делу, у државној служби).

в) Чему би служили ваучери? Очигледно је, и поред свих прича о конкуренцији, да би приватни факултети добили „печења јарећег“, односно да се (једним делом) финансирају из буџета. Међутим, ту се јавља један озбиљан проблем? Приватни факултети су код нас углавном основани као профитни центри. Држава је на бази привремених дозвола одобрила отварање високошколских установа иако у највећем броју случајева ни елементарни услови нису били испуњени (професори, простор, библиотеке, лабораторије и сл.), нити су данас код многих испуњени. Међутим, то није сметало да се за годину дана одбрани педесетак доктората на једном приватном факултету.

Претходно је питање да ли нам овакво приватно образовање треба. Друго, где то у тржишној привреди држава финансира (у образовању) приватни профитни центар?

г) Колико ја знам, не постоји ниједан приватни хемијски, физички, машински, технолошки, рударски и сл. факултет. Али зато из менаџмента, економије, права и сл. имамо их на десетине. Да ли је стратешки, национални, јавни интерес друштва (државе) да се финансира, преко ваучера, на десетине факултета из, на пример, менаџмента? Одговор је јасан.

д) Уместо приче о ваучерима, држава треба знатно више да улаже у образовање (ако треба и да се задужи), да се подигне квалитет студија на државним факултетима који имају дуготрајну традицију и углед и да се повећа на тој основи број буџетски финансираних студената. На тај начин држава би очувала оно што је највредније у Србији – државне универзитете и државни образовни систем и обезбедила једну од најбитнијих претпоставки за убрзани развој.

професор на Економском факултету БУ