Ових дана је покренуто питање начина додељивања службених станова у Влади Србије.

Механизам откупљивања станова по пореској а не по тржишној вредности веома је једноставан и лако спроводљив, а при том све се одвија у легалистичким оквирима и узусима правне државе како то и приличи државним функционерима и нашим патриотама којима је поштовање и спровођење легализма главно политичко упориште и ослонац.

Уредбу о расподели државних станова коју је иначе Уставни суд прогласио неуставном реактивирала је легалистичка влада Војислава Коштунице без обзира на то што је она донета 2002. године у време владе Зорана Ђинђића.

Чланови Уредбе који су дозвољавали откуп станова означени су као неуставни, али без обзира на овакву одлуку Уставног суда у јануару 2007. године влада Војислава Коштунице враћа те неуставне и незаконите чланове Уредбе и тиме отвара простор за одвијање несметаног процеса откупљивања станова.

То је само још један доказ колико су наши државни органи и политичке партије окренуте заштити и намиривању својих ускостраначких и личних интереса.

Треба рећи да је Демократска странка у то време била у тој коалиционој влади и није покретала питање активирања неуставних чланова Уредбе о додели службених станова.

Као и увек до сада међу странкама је владао и влада прећутни споразум о ненападању и чувању коалиционог јединства јер једино тако може да функционише владајућа коалиција.

Ни подела више стотина станова није велика цена када је у питању остваривање великих националних и државних интереса.

Када је дошло до постизборних прегруписавања и прерасподеле политичке моћи отвара се питање спровођења ове уредбе.

Исти они министри који су седели у влади у време њеног спровођења сада се залажу за њено укидање и не могу да се начуде како је могло да се деси да се тако повољно откупљују државни станови. Лицемерству и хипокризији као да нема краја.

Радници који иначе деценијама раде у владиним службама остајали су увек ван овог повлашћеног списка јер су предност имали и имају значајни кадрови који су део управљачке државне структуре проистекли претежно из врха страначких олигархија и котерија.

Шта би се десило да председник Републике Србије Борис Тадић није реаговао на текст објављен у новинама.

Једноставно би се наставила досадашња берићетна пракса откупљивања ставова по привилегованим ценама а коју ниједна странка није доводила у питање. То је стари и добро опробани рецепт намиривања „заслужних” страначких кадрова и обезбеђивање сигурних гласова и политичке лојалности.

Борис Тадић као председник Демократске странке морао је пре свега покренути и питање одговорности кадрова ове странке који су били део политичке номенклатуре када су дељени и откупљивани службени станови.

Добили смо још један ваљан доказ да наш систем не функционише и да се политика све више и све чешће претвара у низ маркетиншких кампања без неког стварног ефекта и што је још важније без радикалне измене начина функционисања владајућих структура што се овом приликом видело на примеру спровођења неуставне Уредбе о додељивању и откупу службених станова.

Очигледно је да наше демократске институције не функционишу и да председник Републике Србије покреће решавање питања која нису у његовој непосредној надлежности али нам на тај начин демонстрира функционисање механизама партијске државе и апсолутну доминацију владајуће партије над легалним демократским институцијама које су немоћне и нефункционалне без председничког политичког покровитељства и утицаја.

Влада и њен председник више функционишу као део Народне канцеларије председника Републике Србије него као највиша извршна власт у нашој земљи.

Маринко М. Вучинић