Грузијски колерик на власти Сакашвили угасио је у недељу пет рођенданских свећица своје „револуције ружа” у присуству свега једног високог госта – председника Пољске Качинског. Међутим, и Качинског је увалио у невољу. Одвео је госта у шетњу аутомобилом, ни мање ни више него поред једне утврђене тачке новоуспостављене јужноосетијске „границе”. Нешто је, тамо негде, у том тренутку запуцало, и караван кола окренут је на пречац ка Тбилисију, право „у светски екран”. Још задихан, као и увек, гестикулирајући, Сакашвили је завапио – „Руси су пуцали” у колону!

Кричање овог сангвиника у помоћ могло је можда произвести утисак, али пре пола године. Овога пута, његово запомагање наишло је на Западу на глуве уши. После рата Грузије с Русијом, у Европи, а изгледа све више и у Америци, нема много воље да се мисли на Сакашвилија. Чини се, напротив, да је шеф Грузије растућа главобоља и све више политички терет дојучерашњих заштитника.

Повод наглом обрту у симпатијама је Сакашвилијева лаж о рату, о томе како је он почео. Посматрачи ОЕБС-а и шпијунажа НАТО-а, чији су извештаји предочени Бриселу, указују да је грузијски демагог планирао напад на аутономије знатно пре догађаја. Рачунао је, створиће ситуацију у којој би, ослањајући се на „факта на терену”, закукао да САД евентуално прискоче у помоћ„жртви руске агресије”.

Накнадна сведочанства кажу: „Сакашвилијеве војне припреме почеле су још јула. На дан рата 7. августа, уз границу Јужне Осетије било је већ дванаест хиљада грузијских војника (Волфганг Рихтер, немачки пуковник при ОЕБС-у).Сакашвили је проценио да му је потребно петнаест сати да, ломећи слаб отпор, прође и блокира Рокски тунел – једини пролаз којим је Русима у „мировној мисији” могла да прискочи армија из Русије. Прислушна служба НАТО-а ухватила је позиве „мировњака” да им се пошаљу појачања.

Двоструко дно Сакашвилијевих навода о „агресији” учинило је образ његових доскорашњих заштитника прилично црвеним. У Европи, реторика против Москве уочљиво је утихнула. „Морамо знати више о томе ко колико одговорности има за војну ескалацију”, цитиран је министар Штајнмајер (током обраћања амбасадорима Немачке, позваним у Берлин ). „ЕУ је пред дефинисањем односа са странама у сукобу за средњорочни и дугорочни период и таква информација је неопходна”, рекао је Штајнмајер. „Запад мора да се упитада ли заиста жели такву земљу у НАТО-у – нарочито, ако треба да интервенише војно, у случају сличног сукоба у будућности”, цитиран је.

На основу сада расположивих информација, одлука је, чини се, ту. Састанак председавајућег ЕУ Саркозија и председника Медведева, недавно у Ници, указао је да се Европа окреће заштити својих веза с Русијом. Чак и у сектору дебате о систему одбране и безбедности покренуте на иницијативу Кремља. То значи, Брисел ће воском да зачепи уши пред Сакашвилијевим будућим кукањем. Израз трезвенијег расположења ЕУ у односима с Москвом потенциран је кризом с којом се према обалама Старог света ваљају таласи сваковрсних и у овом тренутку никоме још јасних могућних опасности. Сви, рекло би се, слуте само једно да некако несхватљиво лако отказују шавови стања, до јуче сматраног поретком света.

НАТО је принуђенда потражи унутрашње јединство – и пронашао га је наводећи Америку да се пред сам Бушов одлазак с дужности приклони крилу европских савезника неспремних да Грузију и Украјину пропусте степеник ближе чланству у пакту. Они данас кажу – то иритира Русију.

Став је да Тбилиси и Кијев остану међу кандидатима за чланство, али тест подобности Украјине и Грузије за НАТО продужен је без рока. Кондолиза Рајс,државни секретар, управо је изјавила да те две земље „још не испуњавају” захтеване стандарде пакта, мада ће ако желе постати чланице, некада у будућности.

То је новост у ставу Вашингтона. Али Бушов циклус преврата „демократским револуцијама” затворен је фијаском, на који указује ова грузијска петогодишњица. Исконструисану ствар „демократских револуција” обесмислио је Миша лажов,један од њених крајње недемократских производа, а иначе штићеник потпредседника Чејнија и америчких конзервативаца.