Да ли нам заиста требају

21. ВЕК
Смишљајући како да почнем овај текст о Интернету, пошто сам претходно обавио сва истраживања (преко Интернета), учинило ми се да би било згодно да прво наведем колико је корисника Интернета у Србији. Наравно, опет је у помоћ прискочио Гугл (на мом компјутеру подешен да ми најпре избацује резултате страна на српском): претрага на задату фразу „број корисника Интернета” моментално ми је (0,30 секунди) понудила 10.900 „serbian pages” које садрже ове три речи, баш по реду како сам их написао.

Кликнуо сам на један од сајтова који су били у врху листе. Био је то „форум” где је један од учесника саветовао да се оде на сајт РАТЕЛ-а. И заиста, на његовој почетној страници био је одељак „тржиште”, са статистиком о корисницима Интернета у Србији, али прилично бајатом, из 2005.

Вратио сам се један корак уназад, кад ми је пажњу привукао „Одговор председника Управног одбора РАТЕЛ-а на последњи интервју Александре Смиљанић на функцији министарке за телекомуникације”. Кликнуо сам и на то и прочитао фотокопију текста који је објављен у листу „Данас”. Пре него што сам се вратио послу, погледао сам пошту, одговорио на један и-мејл.

Горе наведено је у ствари прави шлагворт за оно што сам био наумио да пишем – баш о томе како је Интернет велика благодет која ће нам жељену информацију пронаћи фантастично брзо. Наше је само да је искористимо.

Коначно, тема је – да ли Интернет, нудећи нам инстант огромну количину информација, у сваком случају неупоредиво више него што смо у стању да конзумирамо, мења наш „интелектуални инструментаријум”: начин на који читамо, размишљамо и пишемо.

Потврдан одговор на ово питање је, у ствари, основна теза провокативног есеја Николаса Кара објављеног у најновијем броју америчког месечника „The Atlantic” (http://www.theatlantic.com/doc/200807/google), чији наслов гласи „Да ли нас Гугл заглупљује”? Подигао је велику прашину у „блогосфери” (претрага је излистала 204.000 страница).

Полазећи од личног искуства писца који је стално испред компјутера, Николас Кар на почетку наводи како у последњих неколико година има непријатан осећај да му неко, или нешто, „репрограмира мозак”. Симптоми су да му није више лако да се удуби у неку књигу или неки дугачак чланак; „дубоко читање” које му је некад било удобна навика, сада је велики напор. Концентрација почиње да му опада, а мисли да лутају већ после неколико страница. Чак и кад не ради, опет је испред компјутера: чита и одговара на и-мејлове, прегледа наслове, гледа видео-клипове, слуша аудио-снимке, или једноставно скаче од једне странице до друге.

То га је подстакло да се посвети овом проблему и, на крају, формулише закључак, сличан ономе до којег је давне 1960. дошао и већ помало заборављени Маршал Маклуан: да медији не само обезбеђују елементе за размишљање, него обликују и сам процес размишљања.

Наравно, пре скоро пола века није било ни наговештаја нечега попут Интернета, који је, како оправдано констатује Кар, постао „медиј свих медија”. И као такав почео да увелико мења мозгове оних којима је постао обавезни део посла и живота (не обавезно овим редом).

Кар износи мноштво примера из личног искуства, али и налазе студије о онлајн навикама. Примерице, петогодишња анализа посета сајту Британске библиотеке, која нуди разноврсне писане информације, показала је да су корисници склони овлашном прегледу текстова, скакању са извора на извор и ретком враћању на било који на поменути начин једном већ „конзумиран”.

То значи да се „онлајн” не чита на традиционални начин – кроз концентрисану акцију вида и ума – већ се само „пролази” кроз текстове. Људи данас, додуше, читају много више него пре Интернета, али, са друге стране, читају много површније, без оне врсте менталних веза које су (некад) подразумевале дуге сате уз дебелу књигу.

Природу Интернета као бескрајног рудника информација данас обликује главни посредник у њиховом прибављању – Гугл. Ова корпорација, највећи бизнис и технолошки феномен овог века, своје милијарде долара зарађује тиме што кориснике (којима не наплаћује), продаје оглашивачима – то су они „спонзорисани” линкови. Његов је интерес дакле да отворимо што више страница, што подразумева да на свакој будемо што краће.

Знање које нуди Интернет јесте све обимније, али истовремено и све плиће. Али цена коју плаћамо за овај бесплатан рудник чињеница јесте дезоријентисаност, истовремено посвећивање многим изворима – ниједном са дубоком пажњом – то постаје нешто сасвим нормално.

Ко жели да лично провери да ли му је мозак репрограмиран, нека покуша да на компјутеру прочита нешто класично, рецимо „Рат и мир”. Или нека узме та два дебела тома из Гутенбергове галаксије. Исход ће, у оба случаја, гарантовано бити исти.