Залагање за уставност нема цену

У својој критици потписника иницијативе за оцену уставности Закона о умањењу нето прихода лица у јавном сектору колега Симовић се све време колеба да ли да наступи с позиција моралног арбитра или правника. Потписницима најпре пребацује да нису „ревносни борци за заштиту уставности”, а онда текст завршава моралном придиком свима који су „у друштву у коме већина становништва живи на ивици егзистенције” спремни да подрже овакву једну иницијативу. Није ми познато шта колегу Симовића препоручује да делује с позиције професионалног и моралног ауторитета, али знам да је ноторна неистина тврдити да није било адекватне реакције у „значајнијим приликама”, када је требало бранити уставност и „манифестовати високу правну свест”. Потписник ових редова, што би рекао колега Симовић, један је од 25 потписника Апела јавности најугледнијих правника о неуставности реизбора судија и организатор једног стручног скупа на ту тему; организатор је и стручног скупа о уставности предлога Статута АП Војводине и један од уредника зборника на ту тему, а о уставноправним и међународноправним аспектима косовског случаја објавио је више радова у иностранству и књигу на српском језику. Најзад, да је „саткан од принципијелности”, потписник ових редова је, ваљда, потврдио и потписујући иницијативу за оцену уставности уредбе по којој је Слободан Милошевић изручен Хашком трибуналу, иако се од студентских дана до 2000. активно борио против његовог режима.

О немуштом правном оспоравању инцијативе се тек нема много шта рећи: колега Симовић прво побија тврдњу потписника иницијативе да је реч о пореском давању, а онда у остатку текста и сам говори о „солидарном порезу”; доводи у питање аргументацију о повреди уставног начела о јединствености правог поретка, наводећи, при том, потпуно нерелевантне делове инцијативе и превиђајући да је пракса Уставног суда о овом начелу заснована на бар десетак одлука, а не само на једној. Напослетку, кључни аргумент колеге Симовића да уведени порез није дискриминаторан по лица у јавном сектору гласи: „Може се рећи (курзив М. Ј.) да је у друштву попут нашег запослење у јавном сектору привилегија.” То се можда може рећи у кафани, на пијаци, у фризерском салону, и, уопште, у колоквијалном говору, али не и пред Уставним судом, зато што ни Устав, ни Закон о раду не праве разлику између запослења у приватном и јавном сектору. Све у свему, ако је ово аргументација којом су се руководили и остали „угледни професори” који нису подржали ову иницијативу, у шта ми је лично тешко да поверујем, остаје ми да констатујем да нам њихови потписи подршке не недостају.

На крају, колега Симовић „лицемерјем” назива то што потписници иницијативе сматрају оправданим прокламовани циљ смањења буџетског дефицита, а онда ситничаво закерају да је средство за остварење тог циља неуставно. Он је склонији да то средство види као „својеврсни тест оданости и лојалности држави из разлога солидарности”. Ово би била тек једна у мору високопарних и испразних изјава којима смо изложени у јавном простору да не долази из уста некога ко студенте треба да подучава праву. Овако је крајње опасна, јер вредност уставности претпоставља неким другим, тобож вишим државним циљевима. Колега Симовић би требало да зна: принципијелно залагање за уставност нема цену! У супротном, државу владавине права заменићемо државом политичке самовоље.

Редовни професор Правног факултета у Београду