Да ли је савремено насиље навијача идеолошке природе или је у питању обично хулиганство? Да ли су навијачке групе изван политике?

Нису. Навијачи јесу, додуше, по социјалном пореклу шаролики и у партијском погледу различито опредељени, али њихов насилни део склон је екстремној десници. Где су јој извори?

Најпре треба рећи да то што је ксенофобично навијачко насиље заразно и што се шири као вирус јесте нераздвојиво повезано са широм целином домаће двадесетогодишње прошлости. Унутар ове целине треба разликовати процесе дужег или краћег ритма.

Најдужи процес је свакако буђење и нормализовање национализма и његово естетизовање као патриотизма. Екстремизација национализма није се случајно подударила са увођењем политичког плурализма.

Код нас је плурализам постао експлозиван онда када је дозволио слободу манипулације масовним етноцентричним емоцијама. Тито је опрезно митинговао, Милошевић и Драшковић су били храбрији. Нису се бојали развезивања чвора некажњивог насиља.

„Десио се народ” постала је у Србији метафора најпотпуније демократије. Није то била демократија него хилијазам у ком је слепа одбрана нације постала централни механизам самоопраштања.

Са њом су и криминалци прали прошлост. Плуралистички национализам се испољавао у разним масовним јуришима. Започела га је левица организујући митинге 1988–1989, а касније га је усавршавала десница: од демонстрација опозиције деведесетих, преко октобра 2000, паљења америчке амбасаде 2008, па до навијачког насиља 2009. Код свих ових додуше различито усмерених протеста омладину захваћену кризом привлачила је некажњивост насиља у гомили.

Банално хулиганство лако се политизовало и не увек, али је често неосетно прелазило у екстремно десничарење. Насилни навијачи нису левичари. Не извикују Тита и Гевару него Младића и Сребреницу. Иако се шаролико навијачко насиље у гомили не може свести на јединствени праизвор и једну идеологију, ипак, оно није ни толико разливено да би било необјашњиво. Центрирано је око десног екстремизама.

Да ли ћемо када смиримо навијаче, коначно одахнути? Нећемо. Десничарски екстремизам је и даље присутан у разним сферама и још се успешно костимира као патриотизам. Ко су актери екстремне деснице?

То су: (1) екстремно десничарске партије које су се фашизовале у рату, (2) идејни центар сачињен од десничарских интелектуалаца који неутрализују и релативизују фашизам тврдећи да га у нас нема, и (3) омладинска десноекстремистичка поткултура коју карактеришу шовинизам, расизам и мржња према свему што је етнички другачије.

У овој мрежи чинилаца навијачи су само врх леденог брега. Премда су данас најбруталнији, они нису и најодговорнији, јер њихово насиље није самостално дело идеолошки безбојних кавгаџија. Напротив, омладина добро осећа ритам политичке моде, прилагођава му се и само екстремизује службене владајуће вредности.

Омладина је одмах схватила да је шовинизам ствар престижа, затим да је некажњив и да је зато пожељни оквир идентитета.

Док интелектуалци књигама доказују да су патриоте, део навијача показује насиљем да су прави Срби, Хрвати или Бошњаци. Али у овом замршеном колоплету и вишеструко посредованом процесу не утиче омладина на времешне интелектуалце него је процес обрнут. Старији формирају ,,патриотизам” омладине.

Дакле, јасно је ко је одговорнији. Шовинизам тече с врха, а доле експлодира. Онај ко насилне навијаче своди на дезоријентисане хулигане греши можда и свесно. Тек узгред их неко назива фашистима. Нису навијачи фашисти, али су близу фашизма.

А шта је са антифашизмом? Власт га је одавно испустила из руку, прихватиле су га невладине организације и аутономаши. Не треба антифашизам конзервативцима, ,,патриотама”, ни поповима. Ни либералима.

Њихов кастрирани антифашизам скоро смо гледали у карневалском бриселском облику на београдским улицама. И то је скоро нормално. Зашто? Зато што онај ко говори о демократском или о добром национализму по правилу ћути о фашизму.

Свуда где је национализам нормализован Недић је ,,српска мајка”, а насилни навијачи су обични криминалци. Али није тако. Недић је био профашистички квислинг, а већи део ,,хорди зла” чине десни екстремисти.

Да би то било јасније треба систематски, а не по потреби, развијати антифашистичку агенду. Зашто се власт сећа антифашизма и изгинулих црвеноармејаца само уочи доласка Медведева, а не користи га као трајну превенцију против десног екстремизма?

Професор социологије на Филозофском факултету у Београду