Вест о прекршајним пријавама које је ДРИ поднела против групе бивших и актуелних министара ових дана је, с разлогом, привлачила велику пажњу. Додуше, за добар део јавности била је разочаравајућа „паралелна“ вест – да постоји могућност да ће добар део пријава, ако не и све, остати без ефекта, јер ће наступити застарелост. Разочаравајућа, утолико пре, што је та могућност заиста врло вероватна. Ни изјаве појединих министара (нпр.: ...не долази у обзир да се због застарелости одбаце пријаве које је поднела ДРИ. Инсистирам да се утврди истина. Сад ће да испадне да неко хоће да заташка нешто...) не могу ту ништа да промене. Сасвим је свеједно да ли су те изјаве израз искрене убеђености у сопствену невиност или рутиниране политичке демагогије. Просто, застарелост је правни институт обавезног, императивног карактера, државни органи су дужни да о застарелости воде рачуна ex officio(по служби, званично). Кад наступи застарелост прекршилац се не може гонити, без обзира на његову евентуалну спремност да се подвргне поступку.

Зато би било неупоредиво боље да чланови владе своју решеност да се „ствари истерају до краја“, уместо изјавама за медије, потврде активном подршком иницијативе коју је недавно поднела „Транспарентност Србија“, а којом се тражи продужење рока застарелости за покретање и вођење прекршајног поступка. Разлога има више него довољно. И пре „случаја ДРИ“, и поред упозорења повереника за информације и Управе за јавне набавке, застаревале су буквално хиљаде прекршаја из Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја и из Закона о јавним набавкама. Слична је ситуација са Законом о финансирању политичких странака и још неким. А нема сумње да су један од разлога због којих изостаје одговорност „моћних“, поред преоптерећености прекршајних органа, неспремности за упуштање у рад на тим „деликатним“ предметима, и кратки рокови наступања застарелости.

Закон о прекршајима предвиђа да се поступак не може покренути ако протекне једна година од када је прекршај учињен, а да се уопште не може водити ако протекне два пута више времена од рока који се предвиђа за застарелост гоњења. Додуше, у областима царинског, спољнотрговинског, девизног пословања, промета роба и услуга и јавних прихода посебним законима рок се може продужити до пет година.

Иницијатива „Транспарентности“ жели да исправи нешто заиста тешко схватљиво: могућност да је продужење рока за прекршајно гоњење резервисана за „обичне“ грађане, а да се рок не продужава за прекршаје из области борбе против корупције, слободе приступа информацијама, јавних набавки, финансирања политичких странака и сл., које углавном чине људи из „власти“!

Наравно, застарелост као институт казненог права на основу које, услед протека временског рока предвиђеног законом, држава губи право на гоњење или на извршење казне изречене извршиоцу одређеног кажњивог дела, није никаква специфичност нашег права. Застарелост је институт присутан у правним порецима практично свих савремених земаља. Независно од тога шта виде као основно теоријско оправдање овог института „за изигравање одговорности“, признају га све државе.

Међутим, све, или бар велика већина њих, и те како воде рачуна, имајући, пре свега, у виду расположиве кадровске, организационе и процесне ресурсе државног механизма који треба да обезбеди гоњење и кажњавање прекршиоца закона, да се институт застарелости нипошто не претвори у инструмент робусног избегавања одговорности.

Влада би, прихватањем поменуте иницијативе „Транспарентности Србија“, продужењем рока застарелости и у овим областима повећала шансе да се, у што је могуће већем броју случајева, „ствари истерају до краја“, као и да правило буде да евентуални прекршиоци закона сносе заслужене консеквенце, а не да их избегну. Уз то би и омогућила отклањање једне нелогичности и неправде. Јер ако неко, због застарелости, треба да избегне одговорност за кршење закона, ваљда је логичније и праведније да то буде „обичан“ грађанин, а не „власт“, људи бирани и плаћени баш за то да обезбеде примену закона.

повереник за информације