Shvatanje da morate sarađivati sa drugima da biste ostvarili zajednički cilj uopšte nije novo. Bendžamin Frenklin, jedan od osnivača SAD, definisao je to prosto:

„Zaista moramo svi da se držimo zajedno, ili ćemo, sasvim sigurno, visiti svako za sebe”. (hang together – držati se zajedno, hang – visiti, prim. prev.).

Frenklin je govorio u jednom trenutku krize, 1776. godine. Spremao se da potpiše Deklaraciju nezavisnosti. Da su stvari krenule kako ne treba, vešanje bi predstavljalo sasvim realnu opasnost.

Saradnja sa drugima može doslovno da bude pitanje života i smrti.

I mi smo sada suočeni sa krizom. Ili, da budem precizniji, sa nekoliko kriza. Evo nekih problema s kojima se suočavamo: svetska finansijska kriza; promena ekonomskih i trgovinskih modela u svetu; rast svetske populacije; sve veće nadmetanje za energente i sirovine; klimatske promene; globalno zagađenje; međunarodni organizovani kriminal; međunarodni terorizam.

Ovo su veliki problemi. Ako ih budemo ignorisali, neće tek tako nestati. Ophrvaće nas, uništiće društvo, ljudi će stradati. Svi mi imamo ove iste probleme. Još nismo rešili nijedan, ali ostvarili smo izvestan napredak. Trebalo bi da radimo zajedno da bismo radili bolje, a svakom problemu moramo prići na drugačiji način.

Rešenja za neke su jednostavna, barem na prvi pogled. Imamo organizovani kriminal i terorizam, jer imamo kriminalce i teroriste. Pojurimo ih i nešto ćemo postići. Mnoga pitanja će ostati bez odgovora, ali to je početak.

Drugi veliki problem su greške. Nismo hteli da dođe do finansijske krize, ali bankari su postali pohlepni, a nadležni ih nisu zaustavili. Potrebna su nam bolja pravila i moramo bolje da ih primenjujemo. Nismo hteli da uprljamo planetu, u budućnosti ćemo biti pažljiviji, čak i ako to bude dosta koštalo.

Ostali problemi se prosto nameću. Broj stanovnika raste. Sve je više ljudi kojima su potrebni hrana, gorivo i voda. Trgovinski modeli se menjaju. Mogu li ovi problemi uopšte da se „reše”?

Ovo su izazovi kojima treba da se pozabave lideri. A jedini način jeste tesna saradnja sa susedima, i šire sa svetom; tako što će ljude edukovati i pripremiti ih za teške odluke. Pod liderima ne mislim samo na političare. Mislim na „kreatore mnjenja” svih vrsta – novinare, akademike, pisce...

U poslednje vreme je ostvaren realan napredak – u borbi protiv organizovanog kriminala i terorizma, i u oblasti zaštite životne sredine takođe. Ali u mnogim drugim oblastima ima još mnogo toga da se uradi. Koliko se često ovi veliki problemi pojavljuju u govorima političkih lidera ili na naslovnim stranama novina? Jesu li ljudi spremni na teškoće, žrtve i promene koje nosi njihovo rešavanje? Ili se radije usredsređuju na manje, kratkoročne probleme dok one veće ostavljaju po strani – za neki dan koji nikada neće doći?

Jer u tome je prava opasnost. Suviše je lako usredsrediti se na svakodnevne probleme. Oni su nam dobro poznati. Mnogi od ovih problema razdvajaju ljude umesto da ih zbližavaju. Ne kažem da oni nisu važni. Neki, na primer povratak izbeglica, mogu da budu veoma važni. Ali u poređenju s većim problemima koji nam ugrožavaju način života, oni nisu problemi prvog reda. Fokusiranjem na pitanja koja nas dele produbljujemo podele.

Gde je u svemu ovome EU? Kada čitate ovdašnju štampu stičete utisak da se tu samo radi o slobodnom putovanju i milionima evra pomoći. Na jednom nivou, to jeste to. Ali EU je mnogo više od toga. Ona članicama pruža mogućnost da zajednički rešavaju pomenute probleme. A članice to mogu zato što je EU od samog početka okvir u kom su stari neprijatelji naučili da rešavaju dugogodišnje nevolje udruženim snagama i sredstvima.

Pouka je jasna. Potreba za boljom regionalnom saradnjom je iznad svega. Zbog toga je EU krajem devedesetih ovom regionu namenila Proces stabilizacije i pridruživanja, koji od svake države koja aplicira za članstvo zahteva saradnju sa susedima. Evropska unija, sebe radi, ne može da dozvoli da preuzme nove nerešene probleme. Ali ni ovaj region, sebe radi, ne može da dozvoli takve nesporazume. Jer oni odvlače pažnju od stvarnih izazova. Jasno usredsređivanje na krupne probleme i objašnjenje kako ovaj region može da pomogne u njihovom rešavanju bolje će od bilo čije pojedinačne samopromocije uveriti postojeće članice EU da je region spreman za integraciju.

Engleski pesnik Džon Don, napisao je 1624:

„Nijedan čovek nije ostrvo... Smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam deo čovečanstva; i stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom.”

Zvono zvoni. Nadam se da se i ovde čuje.

ambasador Velike Britanije u Beogradu