Стивен Вордсворт

Схватање да морате сарађивати са другима да бисте остварили заједнички циљ уопште није ново. Бенџамин Френклин, један од оснивача САД, дефинисао је то просто:

„Заиста морамо сви да се држимо заједно, или ћемо, сасвим сигурно, висити свако за себе”. (hang together – држати се заједно, hang – visiti, прим. прев.).

Френклин је говорио у једном тренутку кризе, 1776. године. Спремао се да потпише Декларацију независности. Да су ствари кренуле како не треба, вешање би представљало сасвим реалну опасност.

Сарадња са другима може дословно да буде питање живота и смрти.

И ми смо сада суочени са кризом. Или, да будем прецизнији, са неколико криза. Ево неких проблема с којима се суочавамо: светска финансијска криза; промена економских и трговинских модела у свету; раст светске популације; све веће надметање за енергенте и сировине; климатске промене; глобално загађење; међународни организовани криминал; међународни тероризам.

Ово су велики проблеми. Ако их будемо игнорисали, неће тек тако нестати. Опхрваће нас, уништиће друштво, људи ће страдати. Сви ми имамо ове исте проблеме. Још нисмо решили ниједан, али остварили смо известан напредак. Требало би да радимо заједно да бисмо радили боље, а сваком проблему морамо прићи на другачији начин.

Решења за неке су једноставна, барем на први поглед. Имамо организовани криминал и тероризам, јер имамо криминалце и терористе. Појуримо их и нешто ћемо постићи. Многа питања ће остати без одговора, али то је почетак.

Други велики проблем су грешке. Нисмо хтели да дође до финансијске кризе, али банкари су постали похлепни, а надлежни их нису зауставили. Потребна су нам боља правила и морамо боље да их примењујемо. Нисмо хтели да упрљамо планету, у будућности ћемо бити пажљивији, чак и ако то буде доста коштало.

Остали проблеми се просто намећу. Број становника расте. Све је више људи којима су потребни храна, гориво и вода. Трговински модели се мењају. Могу ли ови проблеми уопште да се „реше”?

Ово су изазови којима треба да се позабаве лидери. А једини начин јесте тесна сарадња са суседима, и шире са светом; тако што ће људе едуковати и припремити их за тешке одлуке. Под лидерима не мислим само на политичаре. Мислим на „креаторе мњења” свих врста – новинаре, академике, писце...

У последње време је остварен реалан напредак – у борби против организованог криминала и тероризма, и у области заштите животне средине такође. Али у многим другим областима има још много тога да се уради. Колико се често ови велики проблеми појављују у говорима политичких лидера или на насловним странама новина? Јесу ли људи спремни на тешкоће, жртве и промене које носи њихово решавање? Или се радије усредсређују на мање, краткорочне проблеме док оне веће остављају по страни – за неки дан који никада неће доћи?

Јер у томе је права опасност. Сувише је лако усредсредити се на свакодневне проблеме. Они су нам добро познати. Многи од ових проблема раздвајају људе уместо да их зближавају. Не кажем да они нису важни. Неки, на пример повратак избеглица, могу да буду веома важни. Али у поређењу с већим проблемима који нам угрожавају начин живота, они нису проблеми првог реда. Фокусирањем на питања која нас деле продубљујемо поделе.

Где је у свему овоме ЕУ? Када читате овдашњу штампу стичете утисак да се ту само ради о слободном путовању и милионима евра помоћи. На једном нивоу, то јесте то. Али ЕУ је много више од тога. Она чланицама пружа могућност да заједнички решавају поменуте проблеме. А чланице то могу зато што је ЕУ од самог почетка оквир у ком су стари непријатељи научили да решавају дугогодишње невоље удруженим снагама и средствима.

Поука је јасна. Потреба за бољом регионалном сарадњом је изнад свега. Због тога је ЕУ крајем деведесетих овом региону наменила Процес стабилизације и придруживања, који од сваке државе која аплицира за чланство захтева сарадњу са суседима. Европска унија, себе ради, не може да дозволи да преузме нове нерешене проблеме. Али ни овај регион, себе ради, не може да дозволи такве неспоразуме. Јер они одвлаче пажњу од стварних изазова. Јасно усредсређивање на крупне проблеме и објашњење како овај регион може да помогне у њиховом решавању боље ће од било чије појединачне самопромоције уверити постојеће чланице ЕУ да је регион спреман за интеграцију.

Енглески песник Џон Дон, написао је 1624:

„Ниједан човек није острво... Смрт ма ког човека смањује мене, јер ја сам део човечанства; и стога никад не питај за ким звоно звони; оно звони за тобом.”

Звоно звони. Надам се да се и овде чује.

амбасадор Велике Британије у Београду