Рус и Русија не гледају једним те истим очима на своју, „амерички” извезену кризу. Разлог је једноставан – домаћи капитализам је релативно кратковек, у израстању је. Није према томе ни успео да шчепа грађанинана начин како је то учинио његов старији, крајње либералан амерички брат, па је и криза за ово кратко време и даље брига државе, а мање Руса појединачно.

С приходом одпросечно осамнаест хиљада рубаља (700 долара), Рус још нема оних милион долара „животне уштеђевине”, с којом ће Американац поћи на дно беде заједно са банком која је банкротирала. Разлог је прост. Друштвена средња класа у Русији, затечена земљотресом финансија,још је неомасовљена. Ту је, додуше, њен челни ешелон, али овај тек што је утолио своју „совјетску” глад за потрошњом – прибавио бољи стан и ауто, открио чари путовања, предности приватног лечења.., и није имао времена да „акумулира вишак” с којим ће се некада касније појавити, да их увећава „игром” на берзи.

Према томе, за разлику од „средњака” Американаца, који се осећају уништеним, Руси се, као маса не буде с болом под грудима. Рано им је. Нису имали када да упознају „благодети” ропства капиталу , развијеног понудама лаког задуживања, агресивном рекламом, кредитним картицама и „повољним” зајмовима. И, дабоме, заобилази их искуство грубог буђења из „лаке доступности” – тиме што на пример усред тог неког„живота из маште” морају напрасно с децом на улицу, јер „њихов” стан одузима судски извршитељ банке.

Ниједругачије ни са осигурањима за старост. Приватна пензиона осигурања („Златна јесен, за оне који мисле на време!”), пропагирају се и уплаћују тек однедавно. Пензије су, значи, те које јесу – „државне”, али нису у опасности од пропасти фондова увучених у ризик да се увећавају на берзи. У здравству, још је стуб ослонца „добро старо социјално”. Такво какво је, макар и корумпирано, не налаже да се (као тамо преко Атлантика), пре поласка лекару пође прво у банку и провери рачун.

За разлику од Американца, Рус ће дакле, у овој за њега почетној кризи, више чути хук рушења него што ће бити у опасности да буде под рушевинама. То је велика повластица Медведеву и Путину, у односу, на пример, на Буша или Брауна.

Додуше, у искуству Руса постоје два кризна тренутка – тај из 1992, када је Гајдар, својом „шок терапијом” шлогирао рубљу и уништио „совјетске уштеђевине” (придодавши лопту да Чубајс уз помоћ инфлације онда лакше раздели нафту и обојене метале), и онај блажи 1998, али све то приписано је Јељцину. Данас влада уверење да је Путин вратио вагон на колосек, и Руси су препустили да о будућности брину Медведев и Путин. Појединачно уштеђене суме су скромне, и највећма на рачунима код неколико полудржавних или државних банака. Иза банака је Русија.

Поверење у власт појединаца је нека врста депозита с роком. Идила високих очекивања греје груди, али и она траје до првог закашњења у исплати. Очекивања Руса јесу висока. Потхрањивана су током припрема за председничко устоличење Медведева, издашно обећаним послом, становима, платама и пензијама. У међувремену, нешто што Рус о којем је реч не мора знати али знају Путин и министар финансија Кудрин, „америчка” криза повлачи у вртлог и Русију. Девизне резерве, смањене су за месец дана са више од пeтсто милијарди на три стотине милијарди долара. И Москва убризгава „дозе” банкама. А нема као до сада милијарди од петролеја да попуне и повећају „стабилизациони фонд”. Пала је цена нафте, успорава светска привреда. У јулу, нафта је благајни доносила милијарду и 300 милиона долара – на дан. У октобру, трећину мање. Гаспром, процењиван на 350 милијарди долара, „спласнуо” је на око сто милијарди, и тврди се неће бити у стању да финансира нека од улагања. На пример„Јужни ток”. Путин је обећао педесет милијарди долара војсци. Обећао је петсто милијарди долара за путеве и железницу у Сибиру. Сада се мора наднети над списак и прецртавати – а Рус тренутно спасен брига спознаће их ако то што му је обећано страда под оловком великог коректора.