Како избећи казнене мере

Србија је до краја 2008. године била једна од земаља у којој је становништво најуредније отплаћивало кредите пословним банкама. У наредном периоду уредност отплате кредита је знатно опала, али се и даље сматра добром, имајући у виду економске потресе који су се у међувремену догодили.

Последњих месеци сведоци смо све више огласа пословних банака које продају земљиште и некретнине, јер нису могле да наплате своја потраживања од клијената. Од почетка кризе готово је утростручен удео клијената који не измирују редовно своје обавезе према пословним банкама. Портал кamatica.com је истраживао мере које пословне банке спроводе како би спречиле нередовну отплату кредита у пословима са становништвом.

Пословне банке у циљу смањења дугова клијената који су у доцњи примењују различите мере. Најзначајније позитивне мере су рефинансирање кредита, реиндексирање кредита и репрограм дугорочних кредита у сарадњи са Владом Србије, који је у најави. Међутим, зависно од односа клијената и њихових могућности да отплаћују кредит, често се спроводе и „казнене мере”, које се разликују од једне банке до друге. Различитост тих мера произилази из уговорних клаузула и инструмената обезбеђења које је пословна банка захтевала при одобравању кредита. Уобичајено, код готовинских кредита се примењују административне забране и менице као средства наплате, код потрошачких кредита залога на предмету куповине (нпр. аутомобил код ауто-кредита), док је код стамбених активирање хипотеке и преузимање власништва над некретнином најстрожа мера.

МЕРЕ БАНАКА КОД ДОЦЊЕ У ОТПЛАТИ

Телефонска опомена. Већ у првим данима кашњења, врло је вероватно да ће вас позвати службеник пословне банке и замолити да измирите рату кредита. Истовремено, он ће се распитати и о разлозима кашњења, као и о томе када бисте могли измирити доспеле обавезе.

Прва опомена. Шаље се у писменом облику, поштом, најчешће са повратницом, како би банка имала доказ да сте опомену примили. Ова опомена се шаље најчешће између 15. и 30. дана од дана доспелости рате, која није на време уплаћена. У њој се клијент подсећа да рата кредита није уплаћена на време и да је почела да се обрачунава затезна камата на доспела потраживања банке. Веома је важно редовно обавештавати банку о промени телефонског броја или пребивалишта. Основни разлог томе је што се неретко дешава да клијент једноставно заборави да измири рату у дефинисаном року, те је обавештење банке у овом случају начин да се спречи зарачунавање затезне камате.

Друга опомена. Поновна опомена се шаље након што се утврди да клијент није реаговао уплатом рате након прве опомене или ако се пословној банци врати прва опомена, односно уколико је клијент није примио. Временски посматрано, друга опомена се шаље између 45. и 60. дана од настанка доцње у уплати рате. Телефонски позив се поново упућује углавном пре слања друге опомене, у периоду између 30. и 45. дана од дана доспелости неуплаћене рате са циљем спознавања разлога због којих клијент не уплаћује рате и евентуалног заказивања састанка са кредитним саветником банке.

Овај период постаје критичан и за клијента, јер се његов дуг нагомилава, како због доспевања наредних рата, тако и због затезних камата. Пословне банке због тога покушавају да наплате бар део насталог дуга, како клијент не би доспео у још тежу ситуацију, која би га одвела до тога да не може да настави са отплатом кредита.

Уколико клијент банке касни више од 60 дана у отплати рате кредита, може доћи у ситуацију да у наредне три године остане без могућности добијања других кредита у било којој пословној банци у Србији, с обзиром на то да се таква доцња у отплати евидентира у Кредитном бироу као неуредна отплата кредита.

Састанак са клијентом (контактирање жиранта или послодавца, опомена пред утужење). Уколико се клијент одазове на телефонске позиве пословне банке, заказује се састанак са кредитним саветником, како би се договорили о даљој сарадњи и изнашли начин за наставак редовне отплате кредита. Зависно од разлога због којих је клијент доспео у доцњу, могући су различити начини превазилажења настале ситуације. Уколико је дошло до привремене спречености клијента да редовно уплаћује рате кредита, банке најчешће са клијентом потписују споразум о намирењу дуга, којим се дефинишу рокови и вредности уплата у наредним месецима. Банка може и прогласити мораторијум на отплату кредита, чиме би клијента привремено ослободила плаћања месечних обавеза, до стицања услова за даљу отплату кредита.

Ако се клијент не одазива на телефонске позиве банке, не прими ни другу опомену или не жели (или није) у могућности да измири дуг споразумно, пословна банка, у зависности од врсте обезбеђења коју је узела при одобравању кредита, контактира са жирантом или послодавцем запосленог. Са жирантом се углавном контактира да би се упозорио да клијент банке, коме је он гарант, не отплаћује кредит и да постоји могућност да банка своја потраживања измири од жиранта, односно да ће ускоро доћи до утужења клијента, а да жирант у том случају има потпуно исту одговорност према насталом дугу као и клијент.

Код кредита који су одобрени без жираната, пословна банка контактира са послодавцем запосленог, како би проверила због чега се рате кредита не уплаћују (ако је до тренутка престанка уплата то вршио послодавац при исплати месечних зарада), односно да би успоставила систем уплате рата кредита директно са послодавцем, који ће одбијати потребну уплату на месечном нивоу при исплати зараде запосленом.

Наведене мере пословне банке спроводе се углавном када је клијент у доцњи више од 75 дана, а највише 90 дана. Након 90 дана кашњења, банка шаље клијенту опомену пред утужење, којом га упозорава да уколико мере које је до тог тренутка спровела не дају ефекта следи покретање судског поступка и проглашење укупног кредита доспелим, без обзира на број рата за отплату које нису доспеле.

Најлошија опција за клијента је одбијање сарадње са банком у ситуацијама кашњења и неодазивање на позиве банке. Тиме се само убрзава процес покретања судског спора и принудне наплате. Најбоља је варијанта да се у сарадњи са кредитним саветником договори о новом начину отплате преосталог дуга, кроз продужење периода отплате, реиндексирање кредита или неком врстом репрограма кредита.

Радње пред утужење/Покретање вансудског поступка намирења/Покретање судског поступка.

У периоду између трећег и петог месеца доцње пословна банка спроводи последње радње пред утужење. Неке банке у последњим покушајима наставка редовне отплате кредита користе и услуге агенција, које у сарадњи са клијентом и жирантом покушавају да изнађу решење нагомиланих дугова, а поједине, које имају специјализована одељења за овакве проблеме, самостално покушавају да натерају клијента да настави са отплатом кредита, односно контактирају са жирантом и разматрају могућност да он уплати део дуговања клијента банке.

Уколико до тога не дође, најчешће након доцње од 120 дана, покрећу се припремне радње за вансудски или судски поступак. До покретања поступка долази најкасније од 120. до 150. дана кашњења у отплати кредита.

Зависно од врсте кредита и инструмената обезбеђења банка може да покрене вансудски поступак намирења или судски поступак намирења потраживања. Вансудски поступак се најчешће покреће код стамбених кредита, према Закону о хипотеци, при чему је банка решењем Службе за катастар непокретности под хипотеком у могућности да прода некретнину, чију је куповину финансирала. Једина обавеза банке у овом случају је оглашавање продаје 45 дана пре саме аукције. Због тога се најчешће вансудски поступак намирења потраживања покреће нешто раније него судски поступак, како би банка своја потраживања могла из продаје да намири максимално 180 дана од дана настанка првих ненамирених потраживања.

Уколико долази до продаје некретнине под хипотеком, банка је дужна да из цене која се постигне на аукцији намири своје потраживање, а остатак врати дужнику или другим повериоцима. Међутим, имајући у виду дужину доцње клијента до тренутка продаје некретнине, могућу нижу цену продаје некретнине од тржишне и затезну камату, која се у том периоду обрачунава, често продајна цена покрије само потраживања банке.

Код осталих кредита (готовински, потрошачки, дуг по картицама, текућем рачуну и сл.), пословне банке зависно од уговорних клаузула могу покренути неке радње и без судског поступка, али највећим делом се намирење потраживања врши судским поступком. При том се најчешће као хитна мера спроводи блокада свих рачуна клијента у банци, а потом и наплата кроз преузимање депозита, уколико постоји, наплата кроз остале позитивне рачуне клијента, стављање на снагу меница и гарантовање отплате из редовних месечних примања, па до крајње мере, пленидбе покретне и непокретне имовине (зависно од висине потраживања банке).