Човек још може да препешачи Нови Сад, с краја на крај, без нарочитог напора, a то је, колико се сећам, идеална, старогрчка мера за величину неког града - своја стара кола поклонио сам комшији и свуда стигнем пешке, каже Ласло Блашковић док шетамо с краја на крај града у којем је рођен. Испред гломазне црвенкасте  палате Танурџића, у Ласлу се меша књижевно и породично сећање. У тој палати су живели Александар Тишма и његов јунак Мирослав Блам. – Волим да кажем како је Тишма од Новог Сада направио књижевни топоним, тачку на литерарној мапи, уз Џојсов Даблин, Борхесов Буенос Ајрес или Њујорк Пола Остера. Камичак који светлуца на дну Панонског мора, каже Ласло  и сећа се како му је деда причао да је срео Танурџића, најбогатијег војвођанског трговца између два светска рата. Танурџићу је било све одузето, али се он није предавао – продавао је на пијаци Блашковићевом деди, обућару Павлу, дебеле корице од фасцикли у којима су некада његови службеници држали акта, да би овај правио од њих ђонове.
Ласло Блашковић је трећа генерација Новосађана, живи у кући коју је купио његов деда, али се осећа као странац у рођеној улици. Тај осећај му није угодан у свакодневици, али је одличан за литературу, јер даје дистанцу.

Квартови Новог Сада су стални мотиви у Блашковићевим романима. Он се  држи онога да песник треба да је као сир из неке жупе: локалан а цењен свуда. – Када сам писао роман „Мртва природа са сатом”, сећа се Ласло, који се бави трагичном судбином Богдана Шупута, сликара који је страдао, млад, у новосадској рацији, обишао сам новосадске адресе на којима је живео, упадао непознатима у станове, тражио углове из којих је визирао синагогу или реку у којој ће завршити. Људи су ме гледали запањено, сумњајући да сам бараба или лудак.
Деца која пикају фудбал, асоцирају на голгетера Тозу Веселиновића, који је Ласла као клинца упознао са целим тимом Војводине. Славко Личинар, лево крило Војводине, такође комшија, сада продаје на тезги, а када му је Ласло рекао да чува његову слику после чувене победе над Хајдуком у Сплиту – он је позвао околне продавце да дођу и чују ко је у ствари тај продавац паприка на џак. Тако и град може да има две биографије.

 Срећемо историчара Сашу Адамовића, који тврди да га је Блашковић описао у једном роману у лику Адама. Писац врти главом, док Адамовић помиње још неке Новосађане угуране у вагоне Ласлових књига, које су преведене на десетак језика. Помињу и браћу Мандић, Мирослава и Божидара и њихову мајку Кају, чистачицу која је писала песме. Мирослав држи комуну Бистрих потока на планини Рудник.

На Петроварадину стојимо под дугом хладовином Сахат куле. Са места на коме стоји сат, све се види. Прича вели да су сатни механизам склопиле сајџије из Алзаса, „бедекерује” Ласло. А да је у петроварадински торањ уграђен 1737. године, по царској милости Марије Терезије, којој су, заузврат, њени овдашњи поданици плаћали „сатарину”. Кругови сата имају пречник од три метра, а сатни механизам покрећу шеталице и три металне кугле од 76 килограма! Остаје загонетка зашто велика казаљка показује сате, а мала минуте!? Да ли је то грешка?Вероватно није. С брода ваља видети најпре у ком смо сату, па тек онда у минуту.
Када је варадински сат још био млад, писао је Јаков Игњатовић, који је ондашњи Нови Сад назвао српским Паризом, како уопште није важно да ли сат касни или жури. Важно је да иде! Као и град под сатом, каже писац у шетњи.

-----------------------------------------------------------

Ласло Блашковић (1966), песник, романсијер, приповедач, есејиста, директор Културног центра Нови Сад. Kњиге: „Златно доба”, „Свадбени марш”, „Мртва природа са сатом”, „Адамова јабучица”, „Животи бацача коцке”, „Турнир грбаваца” .Добитник je награда САНУ „Бранко Ћопић”, „Стеван Сремац”, „Борислав Пекић”. Блашковићев роман „Мадонин накит” изабран је међу десет најбољих српских романа написаних после пада Берлинског зида који су саставни део антологијске едиције „Сто словенских романа”.