Историја бачена под ноге

Тјентиште – Доле долина Титових хероја и успомена на дане Другог светског рата. И Сутјеска, река легенда, још хучи. Тамо, под снежним гуњом, Волујак. Па Трескавац, Вучево и Сњежница. А под Малушом – Попи, село које се не да откинути од давних времена у којима је све врвело од чељади и намерника. Долазили су они овде коњима да разгале душу, да украду и на ату одавде одведу себи девојку. Али и да чују приче којих у Попима никада није недостајало. И то од вајкада.

У присоји села Попи, црква Успења пресвете Богородице. Најстарија је у фочанској општини. Причају како ју је мајци на дар поклонио њен син кога су као дете од ње отели и одвели себи, Турци, а кога је она касније препознала када је у Попе дошао као турски паша.

Хроничари давних времена наводе да је ,,тај одведени дечак, заправо био Мехмед-паша Кукавица из познате фочанске породице Павловић која потиче из села Попи. Два пута је био босански везир, да би касније пао у немилост Порте и био погубљен 1761. године.”

– Богу смо се молили и своју богомољу имали од памтивека. Али, џамије у нашем месту никад није било тамо где је данас. Муслимани, а вазда су били у огромној већини на Тјентишту, уз нечији благослов, подигли су је и то још уз Попов мост, локалитет на коме су Турци прво погубили православног свештеника да би му касније сина одвели у јаничаре. Да су је саградили на неком другом месту, а не код Попова моста, било би нам лакше. Али шта ћеш. Шут са рогатим никада није могао – јада се старина Бориша Јојић.

За рата четрдесетих, уз обале Сутјеске погинуло је на хиљаде Титових партизана. Само из Четврте црногорске бригаде, смрћу хероја пало је 407 пролетера.

Пре шеснаест година, у тој Долини хероја, комшије Бошњаци умориле су шеснаест младића, Срба, а горе у Изгорима и две старице на кућном прагу. И све то док рат још није ни почео.

Бориша је, за рата четрдесетих, изгубио сестру, два брата и мајку. И два пута је, као трогодишњак, био рањен. Прича како се у Попима вазда на правди Бога страдало, али увек остајало чиста образа и неокаљаних руку.

– Нико од нас уз обале Сутјеске није окаљао ни образ ни руке. Али су зато биле крваве руке наших комшија. Оних што данас, уз доларе Бошњака из Сиетла, Атланте и Сан Хозеа, дижу џамију тамо где их никада није било. Свима њима су куће обновљене и насељене неким непознатим људима. Оних са брадицама и трофртаљним хлачама данас је у готово сваком бошњачком селу у долини Сутјеске. Веле да су то некакве вехабије – наставља Бориша.

– Уз ту џамију, обновљена бошњачка села и успомене на пробој непријатељског обруча и битку на Сутјесци, данас се у Долини хероја живи неки нови живот. Туриста нема, објекти порушени, историја бачена под ноге. Од некада стотине хиљада туриста, на Тјентишту данас заноћи тек понеки планинар и, мало чешће, што је за неповеровати, гости из Хрватске и Словеније. Они су, некако, остали и најоданији времену Титове Југославије – прича директор Националног парка Сутјеска Здравко Радовић.

Он вели како републичка влада има разумевање за Сутјеску, али и то да се од успомена и оног што је било давно ипак не може живети.

– Треба обновити порушено, рестаурирати објекте меморијалног комплекса, ставити у функцију садржаје који су пре рата били надохват руке посебно спортиста те осмислити нешто што би на Тјентиште довело, прије свих, моторизоване номаде. Наредне године планирамо на Сутјесци да окупимо све команданте омладинских радних акција и бригада које су некада подизали национални парк. То би био први корак интернационализације Сутјеске и Тјентишта. Волео то неко или не, борбе у херојској долини, током Другог светског рата, остаће крупним словима уписане у историји бивше нам земље – закључује Здравко Радовић.