Како је Босански Свињар постао Србац

Србац – Добацивања и увреде, због имена насеобине, становници Босанског Свињара више нису могли трпети. Име места у коме се помињу „Босна и свиња” мало коме се и допадало. Због тога су, уочи Митровдана тридесет и треће, мештани у Београд послали делегацију која је тада „приволела краља и његову владу да Босански Свињар убудуће понесе име Србац”.

– Радости Вида Каталине, начелника општине, Јове Бајића његовог заменика, те Милана Радукића, свештеника, и Николе Васиљевића, управника основне школе, није било краја када им је министар унутрашњих послова Живојин А. Лазић, уручио „декрет о преименовању Босанског Свињара у Србац”, прича Обрад Никичевић.

Нови назив је варош добила по планинском венцу Срп понад Српца, али и због чињенице да су у овом крају готово сви били Срби. Српчани данас Босански Свињар помињу само о прославама и светковинама када се сете декрета краљеве владе. Некако радије причају о Бардачи „мочварном подручју од међународног значаја и филтеру животне средине” како пише у сертификату добијеном прошле године од Рамсарског секретаријата из Швајцарске, институције која се бави заштитом природних богатстава Старог континента. А у тој Бардачи данас је више од двеста врста птица те двеста осaмдесет биљних и тридесет и две врсте риба.

Пре пет-шeст година у Бардачи се кувао рибљи паприкаш у котлићу од росфраја. Скувано је око три и по хиљаде литара чорбе. У котлић је стављено триста шездесет килограма рибе и 42 килограма икре. Уз 40 килограма ајвара и исто толико лимуна те мало мање других потрепштина, све је то кувано и у стотинак литара уља. Туристички радници и више хиљада њихових гостију имали су намеру да тих, више од три хиљаде литара припремљеног рибљег паприкаша буде уписано у Гинисову књигу рекорда.

– Дошла је и комисија која је ресгистровала рекорд који никада није уврштен у Гинисову књигу. Требало је, изгледа, то мало „подмазати”, а ми за то нисмо имали новца. Или можда боље рећи слуха. А да смо то тада урадили ко зна докле би се далеко пронеo глас и Српца и Бардаче, каже Жарко Шарић.

Шездесетих година прошлог века, када су се копали канали и подизали насипи за одбрану од поплава у србачком крају, уз обале Саве пронађено је двадесет и седам праисторијских, четири античка и четрнаест средњовековних грађевина и објеката. Посебно значајно је сојеничко насеље, које је, како кажу археолози „подигнуто уз обале реке седамсто година пре Христа”.

Имају Српчани обичај рећи да је се у њиховом крају данас посече највише глава у БиХ и бившој нам Југи, пошто се, у крају са две стотине перадарских фарми и десетак клаоница подигнутих уз њих, сваке године закоље више од десет милиона товних пилића

У Српцу се и данас, уз безброј других прича из прошлости, сете се и Салиха Бахтијаревића, последњег србачког бега који је скончао 1937. године. Бег је газдоаво са шездесетак посто србачких поседа. И уз такво богатство остао је сам и умро међу Србима. Жена му и кћер замолиле су сељаке да бега довезу и сахране у Бањалуку. Они су и пристали на то. Умотали су га у некакав ћилим и ставили на коњска кола. И кренули.

– На путу према Бањалуци, негде око Кришковаца, кочијаш се окренуо и видео на бега нема. Испао је негде успут... Вратили су се, нашли га и наставили свој пут. Када су били надомак Бањалуке сетили су се да немају никакве папире којима би са мртвим бегом прошли кроз град. Али кочијаш и пратња, бега су усправили и умотали у онај ћилим у намери да полицији, ако их пресретне кажу како је човек болестан и како хитно мора доктору. На крају се све некако завршило. Последњи србачки бег који успут испао сахрањен је на породичном мезарју у Бањалуци, прича Стојан Звонар.

Причају данас у Српцу и о кукурузу који је у србачком крају све до педесет и пете године сада већ прошлог века, био основна храна... И о првом аероплану који је, 1919. године, надлетајући Посавину, растерао косце који су се, због „страха од сотоне одозго са небеса” разбежали на све старне. Само да спасу главу.

Причају Српчани и о двадесетак Титових бораца који су учествовали у борбама за ослобођење Београда... И о свом великом глумцу Угљеши Којадиновићу који је сахрањен у Српцу, тамо где су му корени... И о академику Јови Вранићу... И о оперској диви Верици Вранић која је на пут по светским метрополама кренула из свог родног, србачког краја.