Како је Србин обарао руке са Хитлером

Овогодишња, михољска јесен, приземљила роде и у Калиновик. Ни најстарији се не сећају да их је овде било икада пре.

– Прича се да доносе срећу оном коме слете на кров. Неће ли Бог дати да то буде истина. Јер среће и добра овде одавно није било. Вазда смо били некако запостављени и заборављени од свих. Вазда пасторче и сироче, прича старина Маринко Ђорем

Добра, о коме старина прича, мало је када било и у Јелашцима и Влахољу, и у Божановићима, и Сијерчи, и у Крбљинама и Шивољима, и у Обљу и Боријама и у још тридесетак села која су се угнездила у недрима Загорја.

– Ма куда се пошло, са Загорја се увек иде низбрдо, вели књижевник и хроничар калиновачког краја и Загорја Петар Ашкраба Загорски.

(/slika2)Ко овде дође од Загорја горе нема више. Или можда има, али то ни крш ни камен љутац ни они који су у њему расли и нарасли, то неће да прихвате.

– Неће јер су се вековима борили да буду то што јесу – једни и једини на ветрометини на којој је било места само за оне који су, уз Свевишњег и самог себе, писали историју пркосне и поносне земље. И загорске и хецеговачке и српске, православне истовремено, наставља Петар Ашкраба.

А у том Загорју, у Јелашцима, мало понад Калиновика, остаци и цркве Архангела Михаила али и џамије која је касније подигнута на темељима православне богомоље. У порти некадашње цркве и данас листа и цвета липа коју је, замало па пре седамсто година, засадио Краљ Милутин. У исто време кад је и подизао храм у Јелашцима, још једну своју велики задужбину.

Некада уз обале Вишеве, а данас Неретве, стоји и пркоси недобру насеобина Улог. И она је део калиновачке општине. Стара више од шест векова, била је важна раскрсница на којој је, још 1406. године, Сандаљ Хранић наплаћивао царину, углавном трговцима из Дубровника. Један дукат по товару.

(/slika3)У Улогу на Неретви, некада општинском месту са око осам хиљада становника, данас је једва двадесетак душа, Храм светог Василија Острошког, гроб невесињском јунаку Перу Тунгузу, џамија, католичка црква, две биртије и прегршт успомена.

Пред рат је Улогу било шездесетак муслимана, четрдесетак Срба и ниједан Хрват иако у вароши постоји католичка црква?!

– Хабзбурговци су за своје владавине овим крајевима, замолили нашу митрополију да им дозволи подизање цркве у којој би се, наводно привремено, богу молили њихови официри – граничари. Са том „привременом дозволом” католици су остали до данашњег дана. Недавно су обновили ту цркву тврдећи како је она давно подигнута „на вековној хрватској земљи”. Тако то на просторима Балкана и нашег Загорја вековима раде Латини, подсећа Петар Ашкраба Загорски.

Десетак километара даље, горе код Обља, уз цркву Вазнесења Господњег гробље са крстачама на којима је исписана историја. И људи у том времену. На крсту, од чега другог до од камена уклесано је име Маре Сладоје. Старице која „овђе почива у миру божјем”. Рођена је 1790, а умрла 1909. године. Сто деветнаест година. Три века баке Колакуше, надалеко познате под тим надимком, само су једна од прича загорског, херцеговачког и српског православног краја и дуговечности његових људи.

Никада и нико у Загорју није демантовао, али ни доказао, односно потврдио, причу по којој је у касарни на Кучеву, за време Аустро-Угара, кадровски рок служио нико други до – Адолф Хитлер. Била то истина или не, њоме су се, ако ништа друго, онда бар забављали загорски шерети који и данас тврде да је „вођу Трећег рајха, у натезању руком, победио неки Тепавчевић”. Тако је, кажу, „Србин нанио први пораз великом Адолфу”.

У Загорју, изворно исконском крају, нема, а нити је икада било развода, пљачки, убистава, силовања, богаља...

– Али не и „пјаније”. У овом крају вазда се потезало за мало више малигана и добре капљице. И још нешто. У Загорју смо увек били сложнији у рату него у миру, са поносом ће Загорски.

Загорјем је у петнаестом веку владала крвна освета. Књиге кажу да је „читава мушка својта убијенога или рањеног дужна да освети недело и да се стара за одбрану”. Освета се „није вршила за смрт у рату како се то уврштује у уговорима о миру”, а уз то она се „морала обзнанити”.

Загорани и Калиновичани, свеједно је како их звали, намернику увек на растанку поклоне нешто за срећан пут. Понајчешће приче разбибриге. Оне које умеју да увеселе. Попут оне о Милану Симићу, најстаријем калиновачком шоферу, и пријатељу му Тому Ђуровићу. Када су Милана питали када је најбрже возио на свом педесетогодишњем макадамском путешествију, а он онако шеретски одвали:

„Кад ме шлеп’о Томо!”