Од аутсајдера до чуда

И без чекања резултата другог круга председничких избора у Хрватској, у којем ће се такмичити Колинда Грабар-Китаровић и Иво Јосиповић, неко трећи већ има разлог за отварање шампањца.

„Трећи човек” или „аутсајдер”, како је на почетку изборне трке поспрдно називан кандидат удружења „Живи зид” Иван Вилибор Синчић, има све разлоге овог света да буде задовољан. Пошто су изборној ноћи саопштени резултати према којима је освојио више од 15 одсто гласова, променила се и реторика – Синчић је напрасно постао „чудо”, „феномен”, али и знак да у хрватској политици више ништа неће бити као пре.

Иван Синчић (1990) је, осим личне харизме, у први план избацио истину да је део Хрвата (као, додуше, и целог овог региона) презасићен галеријом једних те истих политичара. Замерају му да је „кукавичје јаје”, „антиелемент” убачен да дестабилизује естаблишмент, али то питање, бар за сада, чини се мање важним.

Синчић је пре свега симбол другачијег вођења политике, које у средишту има грађанина а не лукративне комбинације власти и великих новаца. Циник ће рећи да су многи политичари почињали каријере на истом, робинхудовском принципу, а да су, како су се приближавали фотељама, постајали све мање имуни на привилегије.

Слично се ових дана спочитава и Алексису Ципрасу, лидеру грчке Сиризе, којем се замера тупљење критичке оштрице како се примиче тренутак преузимања власти. Одговор би за обојицу могао да буде да ни Синчић нити Ципрас, макар у овој фази, немају упрљане руке, што им и те како даје преимућство над политичким противницима оптерећеним хипотекама разних компромиса.

Иако још далеко од удобне позиције коју Ципрас ужива у Грчкој, Синчић није крио задовољство трећим местом у првом кругу трке за Пантовчак. Нема дилеме ни око евентуалног пружања подршке Јосиповићу или Грабар-Китаровићевој – ни једно ни друго не заслужују, каже, гласове његових бирача.

Уколико се слутње већине аналитичара покажу као тачне и ХДЗ поново преузме кормило Хрватске, простор за неки будући Синчићев маневар биће и те како сужен. Колинда Грабар-Китаровић не крије ватрену посвећеност евроатлантском курсу, што се коси са његовим стремљењима.

Кажњавање политике Јосиповића и Милановића могло би да се попут бумеранга врати либерално оријентисаним хрватским гласачима, будући да нема много простора за нагађање како ће изгледати евентуални ХДЗ-ов „камбек”.

Шта год да се деси у другом кругу, после новог петогодишњег председничког мандата биће сасвим јасна и судбина Ивана Вилибора Синчића и „Живог зида”. Ако његов покрет издржи тест времена, постаће политички блок који више нико неће моћи да игнорише или заобилази.

У супротном, биће само још једна од оних занимљивих епизода које повремено заталасају устајалу политичку свакодневицу.