Правосуђе исправља грешке из деведесетих

Од нашег сталног дописника
Загреб, 12. марта – Три хрватске невладине организације – Документарни центар за суочавање с прошлошћу, Грађански одбор за људска права и Центар за мир, ненасиље и људска права Осијек – објавиле су ових дана свој заједнички годишњи извештај о праћењу суђења за ратне злочине у 2009. у којем износе низ запажања и оцена посебно занимљивих у околностима отварања поглавља о правосуђу у приступним преговорима РХ за улазак у Европску унију.

Основна оцена гласи да је и протекла година у том погледу прошла као „још једна година поспремања”, односно у исправљању погрешака у раду правосуђа деведесетих година, када је у бројним непрофесионално и етнички пристрано вођеним поступцима велики број особа осуђен у одсутности. Ради се ту, наравно, углавном о избеглим Србима. Укупно су за ратне злочине у одсутности у 118 предмета осуђене 464 особе, што је око 70 одсто свих особа које су од 1991. до 2009. године осуђене за ратне злочине на хрватским судовима.

Како се наводи, рад правосуђа је оптерећен решавањем последица и заостатака етнички пристрасних судских поступака из деведесетих година, те је отежан због закаснелих судских поступака против ратних злочина и због неспремности политичких елита за утврђивање одговорности за изостанак правовремених истрага, подизања оптужница и пресуда за такве злочине. Томе је, подсећају из ових организација, допринео став политичких и правосудних елита да у одбрамбеном рату није могуће починити ратни злочин, што је превладавало све до промене власти 2000. године (када је пао ХДЗ и власт преузео СДП). Тек тада је започело подвргавање судском поступку тешких злочина које су починили припадници хрватских оружаних снага.

Упозорава се, између осталог, да није видљива стратегија којом би истраживање и процесуирање великог броја неистражених ратних злочина (око 400) и окривљеника без пресуде (око 670) био приоритет од којег се не одустаје. Напротив, како се напомиње, непрописивање искључиве надлежности за суђења за ратне злочине жупанијских судова у Осијеку, Ријеци, Сплиту и Загребу (што је иначе давно најављено) упућује да нема политичке воље и стратегије за ефикасно судско истраживање ратних злочина.

Такође се указује на недостатак политичке одговорности према породицама жртава службено неистражених злочина које су накнаду за губитак својих блиских покушали остварити у одштетним парницама против Републике Хрватске. Сви они су одбијени и, уз то, још практично кажњени да плате трошкове изгубљеног судског поступка, јер починиоци таквих злочина из редова хрватских оружаних снага нису осуђени. Познато је преко 50 таквих случајева, а један од најдрастичнијих – мучење и бестијално убиство четворо Срба у Новској чије породице су 18 година безуспешно настојале да дођу до правде, иако су убице познате и незаконитом аболицијом ослобођене – управо ових дана се поново налази на суду.

Радоје Арсенић