Пропаст „Болоње” у Хрватској

Загреб – Пошто су у јавности почеле полемике о могућности укидања „Болоње”, угледни професори и декани одлучили су да први пут проговоре о свим недостацима хрватског високог школства, пише „Јутарњи лист”.

„Највећи­ проб­лем ’Б­оло­ње­’ јесте­ то­ шт­о ­је запр­ав­о н­емамо”, каже професор др Ведран Морнар, председник Националног већа за високо образовање и бивши декан Факултета електротехнике и рачунарства Свеучилишта у Загребу.

Овом реченицом Морнар је заправо најбоље сецирао фамозни болоњски процес, реформу високог школства која је у Хрватску уведена пре осам година по узору на европске факултете, а која је требала да што брже и што већем броју грађана пружи образовање потребно за тржиште рада.

„Болоња” је требала да скрати време студирање, повећа мобилност студената како унутар домаћих тако и на иностраним факултетима, требала је да реформише високо образовање из темеља и пружи студентима најбољи облик школовања.

Међутим, након што је и друга генерација болоњаца управо уписала дипломске студије, на хрватским универзитетима још влада хаос. Систем преддипломских, дипломских и докторских студија (студије 1, 2. и 3. степена) потпуно је заказао.

Студенти у 90 одсто случајева након завршених преддипломских студија уписују дипломски, јер их послодавци не препознају као будуће запослене сматрајући да нису компетентни за посао који захтева високу стручну спрему.

Систем 3+2 (три године преддипломских и две године дипломских студија) или у случају интегрисаних студија 4+1 уведен је како би се студентима омогућило да већ након три године с титулом бечелора могу да буду спремни за запослење.

Дипломске студије требало је да буду намењене оним студентима који би продубили своја знања за озбиљније бављење науком, али данас је ситуација таква да готово сви с титулама магистара завршавају и дипломске студије, чиме се заправо срозава квалитета високог образовања у Хрватској.

Студенти данас дуже студирају, наставници држе више састанака и затрпани су бирократијом због ЕЦТС бодова, а мобилност није значајно повећана.

„Што више размишљам о томе, мислим да највећи део кривице сносе две законске одредбе: прва је она по којој су некадашње четворогодишње студије изједначене са степеном магистра, а друга је она по којој се након преддипломских студија издаје сведочанство а не диплома. Начињено је то, верујем, у доброј намери, али тиме је нехотице послана порука да се висока стручна спрема, која ни данас није избачена из речника, стиче тек након дипломских студија, а да су бечелори заправо ВШС или ниже”, сматра Морнар.

Занимљиво је истраживање Евростата по коме у развијеним земљама послодавци сматрају да бечелори задовољавају за 70 посто радних места. У Америци и више. Наши послодавци у истом истраживању наводе да су бечелори добри за 11 одсто радних места! Зато је, каже Морнар, требало оставити изворну титулу као што смо направили с магистрима знаности, и рећи: То је сад нешто између, а ви, драги бечелори и те како сте добродошли на најмање 70 одсто радних места на којима се тражила (и још увек понекад тражи) ВШ.

„Треба темељито реструктурисати студије, започети с једноставнијим садржајима које ће готово сви савладати у три године преддипломских студија, који ће бити припрема и за тржиште рада, али и за дипломске студије који треба начинити научноистраживачким и тешким, примереним оној мањини која би након ригорозне селекције заиста била у стању да их заврши и којима је то збиља потребно.

Истовремено треба осигурати да тржиште рада препозна бечелоре и уклони законске али и препреке у главама које данас коче њихове запошљавање, предлаже бивши декан ФЕР-а.