Школа са само осам ђака

Ново Горажде – Ово је прича о Поткозари, насеобини у новогоражданској општини у којој су све куће само допола обновљене пошто су за време последњег рата углавном све порушене.

Деведесет и прве овде је било готово двеста домаћинстава, са око хиљаду сељана. Данас је једва половина и кућа и душа у њима... У школи је пре рата било шездесетак ученика, а данас само осам.

Насеобина је добила име по планини Козари, некада пуној срна и дивокоза. Место под том Козаром постаде Поткозара, која се почела насељавати тек после балканских ратова. Та насеобина помиње се у књигама 1885. године. У „Статистици мјеста и житељства”, а по попису становништва „насеље Козара тада је припадало џемату Жакаљ и котару Чајничком”. У Козари, Миљановићима и Радијевићима, селима која су тада чинила насеобину биле су двадесет три куће и у њима 130 душа. Деведесет их је било мухамеданаца, а остало су били православци.

Школа у Поткозари почела је да ради 1956. године. Петнаестак година касније у то место је дошао Недељко Благојевић, да остане и да из овог места никуд не иде. Да са децом и њиховим родитељима дели све што су времена овде са собом доносила.

– Сећам се да је у првом разреду, и то у само једном одељењу било шездесет и осам ученика, муслимана и Срба заједно. Тражио сам да од једног направе два одељења, али се мом захтеву није удовољило – прича Недељко.

У Поткозари је данас само осам ученика. То су деца српских повратника. Била су и два Бошњака, у првом разреду. Представници међународне заједнице дошли су да виде како под истим кровом сричу прва слова заједно Србин и Бошњак. Мало касније све је кренуло другим током. Када су чули да ће се учити и српски језик, Бошњака више није било у школи. Напустили су своје вршњаке и данас свакодневно аутобусом пролазе кроз Поткозару како би похађали наставу у Горажду на територији Федерације БиХ. Политика не да да деца буду заједно иако сви станују у Поткозари, разочарано ће учо Недељко.

– Некада се у Поткозари учио српски језик и ником то није сметало. Некада се певало једној земљи и ни то ником није сметало. Некада се причало о историји једне земље и ником ни то није сметало. Никаквих разлика у Поткозари није било – наставља Недељко.

Невена Стојановић, Славка Лаковић и Анђелка Благојевић свакодневно испијају кафу. А уз њу заподену и причу о времену и људима у њему.

– Свакодневно смо заједно јер повратнички чемер мање боли када се са неким дели. А чемера је данас у Поткозари мање неголи јуче. Сутра опет мање него данас. Бар се томе треба надати – уверава старица Невена.

Невена, Славка и Анђелка понекад се сете и Јована Благојевића који је 1942. године из заробљеништва побегао у цистерни за воду. Путовати од Минхена до Бистрика код Сарајева, у цистерни, а потом сто километара пешке до родног Горажда и данас би било више од подвига... Сете се и приче о узвишењу понад Поткозаре на коме се налазе остаци града Самбора који је подигао Херцег Шћепан. Сете се и свирепог убиства Милинка и Зоре Пљеваљчић. Убиле су га током последњег рата комшије, муслимани... И Гојка Крезовића, члана Врховног штаба партизанске војске, који је убијен током оног рата...

На њивама Поткозаре пшеница зазеленела под снегом који је растопило светосавско сунце. У куће муком обновљене навраћају и они који се још нису вратили у родни крај. Углавном су из Крушевца, Чачка и Вишеграда.

– У Поткозари је све више ћумурана. Пре рата овде су биле четири, а данас нема домаћинства које не пали ћумурану. Роба се добро продаје. И воденица и у њима помељара свакодневно је све више... Нема друге већ засукати рукаве и јести сламу из свог самара – на крају ће учо Недељко Благојевић.

У Поткозари се током зимских дана прича и о богомољи у недалекој Доњој Сопотници. О цркви светог великомученика Ђорђа саграђеној 1446. године, која је, кажу књиге, најстарији верски и споменик културе српског народа у Босни и Херцеговини.

И Доња Сопотница и Поткозара су у не тако давно Српском, а данас Новом Горажду. И обе су у Републици Српској. Раздвојила их је територија која припада федералном делу горажданске општине.

Славиша Сабљић