Исход избора у Словенији изазвао је опште изненађење – политичким биоинжењерингом државно старешинство је поверено – партијском новорођенчету.

Иако се изнедрила пре само шест недеља, странка Позитивна Словенија освојила је више гласова него било који искусни јој ривал, и дошла у прилику да пробере партнере за нову, неопходно коалициону, владу. Њен подвиг на националном плану представља интернационалну реткост: показује да је могућно да на власт дође и неко ко у њој још није био.

Уобичајило се, наиме, да и у више и у мање разрађеним вишепартијским системима промене власти личе на рокаде међу већ испробаним актерима. Незадовољство актуелним лидерима, грађани махом изражавају гласањем за вође којима претходно нису били задовољни. Кад им и искрсне прилика да дају поверење неупознатом, приклоне се упознатом.

У том погледу, кретања на просторима бивше СФРЈ слична су оним у Немачкој, Француској, Британији, Америци… Словеначко одступање од инерције заслужује, стога, повећану пажњу, поготову што је до непредвиђеног изборног заокрета дошло у земљи чији поредак важи за један од најпредвидљивијих, усклађен с главним међународним токовима.

Многи ће рећи да је Словенија сувише мала да би из ње могле да се извлаче шире поуке. Али, мали су и Грчка и Тунис па су, ипак, на други начин увелико пореметили глобалну рутину.

И ми спадамо у мале, који другима још представљају велики изазов. Као такви, словеначки изборни заокрет смо представили, у првим реаговањима низа медија, обрнуто од његовог смисла – као наш сопствени успех.

У први план се истицало да је победу Позитивној Словенији донео „наш човек”, пошто је њен лидер Зоран Јанковић рођен у Сараорцима код Смедерава, у браку Србина и Словенке. Упркос чињеници да је за његов успон било много важније то што се афирмисао у Словенији, најпре као бизнисмен (на челу Меркатора) а потом и као два пута изабрани градоначелник Љубљане.

Мало ко је, при томе, овде нашао за потребно да се запита да ли бисмо и ми били спремни да изгласамо победу некој странци, која је на сцену банула тик пред изборе и којој је на челу „чистокрвни мешанац”, како Јанковић себе дефинише.

Код нас, додуше, партије ничу као печурке, али махом одвајањем фракција од матице или спајањем слабашних, а у сваком случају са ликовима који су се већ испробали у вођењу партијских па и државних послова. Нема ни „мешанца”, слутим, коме се дају реалне шансе да дође у позицију да састави владу.

Истини за вољу, и другде су ретки продори слични садашњем у Словенији. А кад се нађу – импресионирају.

По националној комбинацији, Јанковићу је најсличнији Американац Џорџ Војнович који је, такође као син Србина и Словенке, био гувернер Охаја и сенатор САД.

„Мешанци” су преузели кормила и сила као што су Америка и Француска, чији су председници потомци имиграната: Барак Обама – Кенијца, Никола Саркози – Мађара. До високих положаја доспели су и појединци који су стизали као странци. Рођена Италијанка Соња Ганди је вођа највеће и владајуће партије у Индији, а аустријски печалбар Арнолд Шварценегер био је (донедавно) гувернер Калифорније.

Сви они су, међутим, узлетели на крилима главних националних партија. Комплетно репризирање изборне премијере, на словеначки начин, није на видику у уходаним вишестраначким системима.

Глобална криза променила је, доиста, многе обичаје у тим устројствима. Али – испада да је у њима најтеже одрицање од навике да се изгласа већ испробано. Словеначки изузетак наговештава да и оно што важи за најтеже, у једном тренутку може да постане најпривлачније.