Таблетоманија осваја Балкан

Софија – „Почела сам са благим транкилизерима још у школи. После неког времена више нису деловали, па сам прешла на седативе. У оно време су се још могли купити без рецепта”, каже ‘Радост’, започињући причу о дугој историји своје зависности. „Исто се догодило и са њима – ефекат је почео да слаби, па сам морала да појачам дозу или пронађем нешто јаче.”

„Таблете сам узимала годинама пре него што сам почела да пијем алкохол. На антидепресанте сам се навукла када су ме послали у болницу на скидање са алкохола.”

Радост је модераторка првог онлајн форума у Бугарској на којем овисници од таблета могу добити помоћ других корисника или бивших овисника. Она верује да већину посетилаца сајта „Лекарствено зависими”, који је део глобалне мреже „Pills Anonymous” – чине људи који су се нашли у зачараном кругу зависности, неретко захваљујући олаком издавању рецепата код лекара опште праксе.

Животне приче сличне овој данас су део свакодневице, како у Бугарској тако и у другим балканским земљама, где је све већи број овисника о психоактивним лековима – таблетама које делују на централни нервни систем или мењају хемијски баланс у мозгу.

Неки породични лекари процењују да је око 20 одсто одраслих пацијената у земљи зависно од неке врсте лекова. Овисници их узимају да би изашли на крај са психолошким, личним и социјалним проблемима или ублажили притисак и анксиозност изазване транзицијом у модерно конзумеристичко друштво.

Пошто је ниво стреса у порасту, а до лекова се и даље релативно лако долази, број овисника је у порасту. Праве размере проблема не могу се лако утврдити, делом и због стигме која прати људе који затраже психолошку помоћ. Изношење психолошких проблема у јавност и даље представља табу у региону. Исто би се могло рећи и за методе којима се ови проблеми решавају.

„Зависност од таблета чини да људи отупе, како код куће тако и на послу”, упозорава Адријана Кјулевчелијева, друштвени аналитичар из Софије. „То су људи који подучавају нашу децу у школи, возе аутобус којим идемо на посао, инсталирају електричне уређаје у нашим домовима.”

Нагли раст продаје

Бројке показују да је продаја психоактивних супстанци у Бугарској, суседној Србији и Босни и Херцеговини у неколико последњих година забележила незапамћен раст. У бугарској Управи за лекове, која ради у оквиру Министарства здравља, кажу да су психоактивни лекови друга најпродаванија група лекова, одмах после лекова за срце.

Слична ситуација је и у Србији. Према подацима Агенције за лекове и медицинска средства Србије, током 2009. године лекови који делују на централни нервни систем чинили су око 15 одсто укупног промета лекова. Тако је 2008. године у Србији продато 7,3 милиона кутија бромазепама и преко 4,6 милиона кутија бенседина. Оба лека су транкилизери.

На Балкану није тешко набавити психоактивне лекове, нарочито у Србији и Босни, где још нису уведени строги европски прописи. Најпопуларнији транкилизер, бенседин, уз мало глуме се може купити у било којој београдској апотеци изван центра града.

У Софији више није могуће купити транкилизере без рецепта. Откако се Бугарска прикључила Европској унији пре четири године, такве лекове могу продавати само овлашћене апотеке и свака продаја се мора пријавити надлежним властима. Продаја антидепресаната није тако строго контролисана. И даље се могу купити без рецепта у већини мањих апотека на периферији.

Упркос застрашујућим размерама проблема таблетоманије у региону, још се ништа не предузима да се проблем реши. Већину овисника који бораве у центрима за рехабилитацију у Бугарској и Србији чине пацијенти који се лече од алкохолизма или хероинске зависности, а не таблетоманије.

Социјални фактори који су карактеристични за регион и могу лако одвести у таблетоманију. У питању су стрес и трауме узроковане ратовима вођеним деведесетих година, као и болна транзиција из комунизма у економију слободног тржишта.

Ратне трауме су оставиле тешке психолошке последице код многих људи у Босни и Србији. Како тврди босански психијатар Слободан Лога, број случајева напада панике и депресије међу женама више је него удвостручен у односу на период пре сукоба деведесетих година. Таква стања подстичу коришћење легалних и нелегалних психоактивних супстанци.

Бугарска није ратовала деведесетих година, али и овде постоји она иста врста незадовољства учинцима економске транзиције која се осећа у Србији.

Ирина Лазарова, психолог у приватној психијатријској ординацији „Адаптација” у Софији, верује да је оно што највише оптерећује људе убрзани темпо модерног живота. Они који нису у стању да га поднесу једноставно „прегоре”.

Изабела Голдрич, из Фондације за ментално здравље у Глазгову, шкотском граду са великим бројем сиромашних, каже да је модерно друштво митологизовало срећу. Она сматра да би било природније прихватити да је живот већим делом тежак, уз повремене тренутке среће. Међутим, модерна култура промовише срећу као неопходну константу, због чега људи који се не осећају испуњеним трпе огроман притисак.

Таблете уместо терапије

Стручњаци сматрају да је још један од разлога за све раширенију зависност од таблета на Балкану то што су лекари преоптерећени и немају времена да се посвете психолошким проблемима својих пацијената. Да би уштедели на времену, одмах преписују транкилизере или антидепресанте за све што им личи на почетне симптоме депресије.

Шкотска влада је позвала на узбуну када је утврђено да Шкоти у просеку троше два пута више антидепресаната него остали становници Велике Британије. Док се у Шкотској предузимају мере за смањивање броја издатих рецепата, а непрофитни сектор ради на подизању свести о овом проблему код лекара опште праксе, јавне дебате о злоупотреби лекова на Балкану готово да и нема.

За разлику од Шкотске, депресија је на Балкану и даље ружна реч. Друштвени аналитичар Кјулевчелијева примећује: „Подсмевамо се Американцима и њиховим терапеутима. Често тврдимо да нама психијатри нису потребни, јер овде на Балкану још имамо пријатеље”.

„Међутим, чињеница је да (на Балкану) има много људи којима је помоћ психијатра понекад очајнички потребна.”

Многи сматрају да ће са увођењем строже контроле бити појачан притисак на лекаре опште праксе да издају више рецепата својим већ зависним пацијентима. Стручњаци такође предвиђају да ће у недостатку транкилизера пацијенти у Србији и Босни једноставно прећи на антидепресанте.

Многи се надају да ће у будућности, са приближавањем Балкана европским стандардима, и корисници психолошке помоћи успети да се ослободе стигме која их данас прати. Док се то не догоди, велики број људи на Балкану ће и даље зависити од таблета.

Мила Попова

* Чланак је написан као део Балканске стипендије за новинарску изузетност, програма фондација Роберт Бош, Ерсте и Балканске истраживачке мреже.